STARI DVORAC / Radivoj Šajtinac

 

Ovo se odbija ko roj mušica

S krečnog lica čuvara objekta

-Samo da detetu razjasnim

Priču o polileju

Sam ću,ne treba mi  niko

Potrebna je staklu ljudska pomoć

I kad ga pravi i kad ga slaže

 i kad ga bruši,čisti i polira

 Znam gde je rupa u zidu

I u njoj kalem debelog užeta

Kojim se spušta i podiže

Ne veruje da u je u svakom visuljku

Ista umanjena slika

Tvrdi,naivno,da su delići delići

Staklići sličice,različite

I da je tako i s velikim svetlom.

Žižka po žižka,iskra po iskra,sev po sev

Ne shvata ništa prilika

U ragastovu

Više reaguje suvi rasad cveća i lijandera

U velikim konzervama

Bivšeg mesa,voća, povrća

Prisećanja i drugih prerađevina

Pobediće, biće u pravu neutešni

nepoučeni

nestrpljivi potomak

I dok ga povlači dole s velikog.

kamenog stepeništa

onako scenski,skoro freskovito

uveren da će dečija nervozna

pobediti kao uvek

očinsko uho,dostojno trenutka

ništa manje podetinjeno

čuje odozgo jedini i presudni

bezpogovorni razlog

čuje izdah slaboplaćenog čuvarkuće

gazdu a ne mene

kupca a ne čuvara

i niz  steprnice ko slivajuća voda

proklizi preteći,brzosmrzavajući led

odustajanja

iz nečeg običnog ,ko šetnja i znatiželja

šetnje s detetom ili izbegavanjem dosade

evo scene -  biblijske  scenografije i

pune hlada,nejasnoća i  sitnog

caklećeg nezadovoljstva

sve je tuđe,i sve je nečije

i vlasništvo i očinstvo

samo  je očinstvo pohlepna poezija

i zbunjivanje zdravih izvšilaca u radu i strpljenju

dete već vidi sunce

na dvorišnom proplanku

čuvar se okreće enterijeru,radnom mestu,

službenoj pozi i sudbini

sad, zbijen na jedno mesto

gust kao podsmešljiva posramljenost,

ceo se neoklasicistički portik

naduo od kamenog,krečnog.drvenog,

starogvozdenog kiča

i gledajući odozdo

u svakom slučaju silazeći,

zdanje gubi geometriju,oblike

i stamenost

i viori

nejasan.maglovit

ko izvrnuti džep

to je ta sklonost

podele unutrašnjih monologa sa svim i svakim

ta nepažnja,neodgovornost,nedoraslost

koja iscenira

patetične poduhvate,podizanje i spuštanje

ogromne staklene suknje

čudom očuvanog polileja

nisu bitni delići,staklići

nauk o svetlu i odrazu

ni davno, ni staklo

bitan je moj nalik tebi,retki dokaz

igranja na istom,tajnom mestu

tvoj nalik meni

bez obzira na memlu i smaranje

prilika da se ne otimamo ni  oko sličnosti

ni oko razlike

 da te ne prisvajam,ne smeštam

u one konzerve na rubu kamene ograde

po stubovima,nišama ,naslonima,panjevima

raspričane su biljke,

nuhvatljive ptice,zvuci i drveće,

spolja je samouka sloboda

i dar koji se nebesno prizemljuje

ovo sam hteo da bude bez umornih čula

da prvo začuješ  sitnu zvonjavu

tih visuljaka,

vrvež tih listića

i tek onda

otvoriš oko ako ti se učini da išta pamtiš

iz naših iznenadnih šetnji

od mog slučajnog vaspitanja

.

Htedoh te upoznati s nepotrebnom stranom

Radoznalosti

Nekorisnim ozarenjem,

Nečim što je jače

I od moje  prve sperme i

Od mog  poslednjeg  objašnjenja

Ne tražeči ničiju pomoć

Da onako zadihan ko da

Podižem i spuštam giljotinu

Tebi približavam malecni nauk o svetlu

I svoju do tvog rođenja

Čuvanu tajnu

Kako sam u nekoj

Od svojih  prošlosti

U tvojim godinama

U nekom danu velikog krečenja

Ovog istog zdanja

Slučajno,kao danas

Zalutao ovamo

I ukrao staklenu laticu

Srećan što sam sebi zauvek

Spakovao džepni praznik

I ja tad bejah potomak ali sam

Možda je onaj koji bi me dovde doveo

Na nekom drugom mestu,

u nekom drugom razlogu

potrebi ,možda misiji,

bio na isti ovakav način raspet

na nekom strmom stepeniku

a iznutra umesto zlatastih tapiserija,

srebrnih svećnjaka i ramova,

cveća, kristala i kobalta

u svetiljku iznad njegovog lica

oblu prašnjavu,muvama posranu krušku

ogledao se crnobeli izgladneli

poslušni skup,odeven u iste mimike,bore i poglede

kad god sam ubrano-ukradeno vadio iz džepa,

otkrivao okolnoj daljoj ili bliskoj svetlosti

uvek to beše mesto,trenutak i znak

onoga što se istovremeno zbiva

tako sam propisao,tako sam propevao

zbog te mrve stakla bez prošlosti i budućnosti

reći ćeš,bio si sam,

bez podvižništva,

teške podrške

mizanscena,analogije i rekvizita

ali,samo u sebi

da ti ne čuješ

što ne znači i ne osetiš,

sam ili ne.

I ti ces poropisati,propevadti

 Onim što si mi

Zanet ili  nestrpljiv, iščupao iz ramena

Vodeći me niz strepenište,okrenut

Svojoj

I samo svojoj

imovini na osvetljenom prolanku

ruka je,ruka,znam

i ona je na kraju pisanja

taj dan,doduše, ne prestaje

traje,zvoni,cakli i opseda,

reže čudovišta restauracije

senči tron vlasnika i kupca

i ne vraćaju mi drugu ruku

s vrha onog stepeništa,

onu koja vuče konop

i ne piše.