Translate

Претражи овај блог

Укупно приказа странице

Петар Божовић: Нисмо ни осетили када су нам извадили мозак

петак, 28. децембар 2012.

BOL U SVE STANE / Есон Јаос





neko je svoj
novokupljeni brod otisnuo
i daleko sad je kao igračka mali
i pustio ga

dok je uglednom gospodinu
amputirana  noga i patrljak
kao čizma duboka veliki
stao je u duboku metalnu kantu

razmišljala sam da nije možda ova bol
posledica nečeg drugog,ipak

sada dok ovo pišem pod pritiskom
usled nezgode eksplodirao je  ekspres lonac
izokrenulo plafon i susetkine oči

izvesno po drvenom poklopcu
grumenje zemlje potmulo tuče i udaljava se
tutnjeci sve tiše,
preduboko...ne čuje više

 izgovorio je  lepa si
 i odraz njegovih reči postao je ekser
koji je zakucala u ogledalu
netremice

napisaću Buduću pesmu
kao šestokrilni orman i u njega
ću izmestiti brod kantu susetkine oči
i ogledalo za bol, zaključaću
i pustiću.....


петак, 7. децембар 2012.

ЧАРНИ ЛИРСКИ ДРХТАЈИ МИЛИСАВА МИЛЕНКОВИЋА / Душан Стојковић


       

После запажене песничке збирке Род (Просвета, Београд, 2006) која је донела ауторов избор из ранијих, такође вредних књига: Родна кућа (1994), Ваздушна опасност (1999), Провала облака или ујед зверињака (2001) и Стршљенови на Велику Госпојину у Заови (2004), Милисав Миленковић излази на литерарно поприште са новим лирским остварењем Више светлости. Доноси ли ова књига стварно више светлости у српску модерну поезију?
Род се завршава песмом „Певаше песник“, објављеном у Књижевним новинама; та песма налази се и у збирци Више светлости. Није то једина копча између изборника и нове Миленковићеве књиге. Оно што их повезује, пре свега, је рескост, жестина, мужевност, изворност и, извесна, веома функционална, лирска опорост, лишена нападних стилских фигура. Аутентична, самосвојна поезија Миленковићева, убеђени смо, још увек није прихваћена у довољној мери као таква, али то иде на душу наше инертне и генерацијски острашћене, споредне и спорадичне, књижевне критике. Као и у ранијим збиркама, и у овој о којој пишемо, песник песму „снабдева“ подацима о времену њеног настанка (понекад прецизира и место) и тако је чини, у извесном смислу, дневничком лирском рефлексијом, одазивом на дешавања у свету и код нас, око њега, али и трепетним, не ретко и језним, „описом“ збивања у песничкој души.
Књига је, независно од циклуса које има, троделна: доминирају сонети, али има и песама у слободном стиху, а завршни циклус насловљен „Записи“ састоји се од лирских проза, мини есеја. Веома често песма садржи мото те она бива песниково пружање руке песнику од чијег се стиха или од чијих се стихова „кренуло“. Тако се унутар ове збирке (и раније је, када је о Миленковићу реч, то био случај) успоставља право песничко братство по несаници. Задржимо се на једном, али драгоценом, примеру. Први циклус збирке, насловљен индикативно „Кад млидијах...“ сачињен је од песама које за мото узимају стихове, али још чешће последње изговорене реченице, знаменитих песника и писаца, и наших и страних: Александра Сергејевича Пушкина, Бранка Радичевића, Марине Цветајеве, Андре Жида, Андреја Белог, Јохана Волфганга Гетеа, Фридриха Шилера, Растка Петровића, Вељка Петровића. Друштво је с мером одабрано, а песников је задатак био да у песмама које су стваралачки ехо стихова мота којим се „отварају“ не подбаци и оствари лирски суштински дијалог са писцима с којима се, накнадни, разговор води.
Читава последња збирка Милисава Миленковића игра, помало опасну, игру засновану на хоризонту изневерених очекивања. Помало необично, окончава се, већ споменутим, прозним прилозима. Вешто комбинује, а да их не супротстави притом, везани и слободни стих. Тематски је сасвим разноврсна. Мења и унутар једне песме ритам не дозвољавајући јој да се без отпора препусти звуку чијом би нас монотонијом уморила. И унутар сонета допушта да се понеки стих намерно изглоби, да нека рима само условно буде то (не бисмо је могли, ни смели, одредити као „трапаву“, већ пре као полуодусталу), а тиме се постижу веома упечатљиви ефекти. Тако се добија песма којом трепере, као што је насловом нашег текста истакнуто, чарни дрхтаји.
Миленковићевим песмама просине понека архаична реч:домаја, зловесник, муњоносни, плавуњав, увратина, чарни. Неколике речи праве су, најфреквентније, речи-теме читаве збирке (занимљив је њихов списак): небо; олуја; омча; мајка; душа. Али и: јецај и јецати. Посебно је интересантна птичја, симболичка, скала, дата у градацији пуној контрастних елемената: славуј –гавран-орао.
Богатство звучне равни (песник зна да семантичко озвучи, једнако као што је вешт извести и обрнуту „операцију“) илустроваћемо једним јединим примером (пред нама је прави звукоплет асонанци, алитерација и игри речи): Дави те немоћи неман па пристанеш и сам нем („Плен“).
Миленковић се указује као мајстор метафоричких синтагми и, метафориком и метафизиком прожетих, амбивалентних, примарно симболичких, песничких слика: ропство живота („Последње речи“); са опном самоће (Исто); утробе страха („Бојим се“); Дан је био устрељен рањеном звездом („Плен“);...душа ти а не вена крвари (Исто); Уморни Путник би да склопи очи / Тражи јастуке времена бола и глади („Путник на починку“); Смрти зађи у амбис / Ево сам човек / Изван тебе и себе / Сав на земљи и на небу („Не бојим се“), Јесу куршум што у чело смрт стреља („Кад млидијах...“), У животу све ми смркнуто / Притиска и сунце у мени („Кад млидијах...“). Неколике синтагме су очито синестезијске: плава туга („Ићи...“); неколике оксиморонске: ћораву танад („Певаше песник“), јато пепела („Вечна ватра“), тишином да зајеца („Певаше песник“), тонемо мукло („Невини тонемо у јесење магле и клонућа...“). Миленковићеве песничке слике имају у корену онеобичавање. Можемо то илустровати оном у којој није смрт та која убија него је куршум онај који смрти долази главе. Амбивалентност се да уочити, на пример, у слици у којој се пева о смркнутом животу, али тако што се вели да је његова смркнутост толика да притиска и сунце у песнику. На страну, метафоричност и симболичност сунца које се у песнику настанило, споменут притисак је семантички двокрак: и сунце, скривено у песнику, га врши.
Цитате, и скривене (они су уметнички вишезначајни) откривамо, осим у првом циклусу, и у песмама осталих. Када песник говори, на пример, о омчи, он не призива само Јесењина који се, у последње време оспораваној верзији смрти, обесио у хотелу „Англетер“, већ и, преко песме „Омча Англетера“, на данас готово сасвим заборављеног нашег песника Чедомира Миндеровића. Треба ли изабрати најбољу песму збирке, наш избор се зауставља на песми „Ако опет покушаш“. Свиђају нам се и песме „Не бојим се“ и „Кад млидијах умрети...“. Једнако и наслов песме „Не бојим се да се не бојим“, сасвим амбивалентан. Пажљиво треба ишчитати промишљен прозни запис „Смрт“ посвећен песницима самоубицама. Глагол који најбоље „покрива“ поезију која је пред нама глагол је којег у песмама нема, али као да, изнутра, сваку од њих премрежава: заслободити. Читање Миленковићевих песама – реакција и срцем и душом на оно што песника, његов род, нашу земљу, свет угрожава, ослобађа њихове читаоце пепела унутрашње горчине која се и у њима самима временом наталожила.
Може ли поезија чврсто везана за традицију бити добра? Миленковићева збирка показује, и доказује, да може. Она је налик на слике наивних сликара. На први поглед, али само на њега, оне делују једноставно и старомодно. Када им посветимо пуну пажњу, освајају нас унутрашњим пламеном. Његовим варницама. Чине то и Миленковићеве песме.

уторак, 20. новембар 2012.

ПОСМАТРАЧ НА СУДУ ВРАНА:Мери Волш


ПОСМАТРАЧ  НА  СУДУ  ВРАНА:
ЛИЧНЕ  УСПОМЕНЕ  СА  КОСОВА
1999  -  2009

Мери Волш1

Током дугих година рада на Косову често сам се сећала прича свог оца о његовом детињству у грофовији Кери у југозападној Ирској. Мој отац је oдрастао близу града Дингл и много времена је проводио на планинама Кери што му је пружaло прилику да  посматра многе и разноврсне природне појаве, укључујући и – једном – „суд врана“.
Ову ретку појаву мало ко је видео али се она често помиње у средњевековној литератури. Једна птица – „оптуженик“ – бива опкољена великом скупином врана. Жртва је изолована а вране врло важног изгледа заузимају положаје по околним гранама. Изгледа да свака има одређену улогу, неке су тужиоци и судије, а има и обичних судских послужитеља. Неко време изгледа да само гракћу, излажу доказни материјал. Без изузетка, суд одлучује да је оптужена врана крива и да мора бити кажњена. Вране тада слећу са грана на ону оптужену и кљуцају је до смрти. После „суђења“ и извршења смртне казне, јато врана 2 диже се у ваздух и оставља измрцварен леш оптуженика да труне.
Посматрачи природе не могу да објасне ову појаву: зашто нека група осећа потребу да се окрене против једног од својих чланова, и потом узима учешће у јавној и сложеној церемонији чији је исход унапред одређен.
Неко може питати какве везе ова прича има са Косовом. Узета као аналогија, ова прича о вранама најтачније говори о ономе што се на Косову догађа.
Стигла сам авионом у Скопље 23. августа 1999. године и сутрадан су ме одвезли колима у Приштину. Нисам имала никакво унапред створено мишљење о догађајима на Косову нити о збивањима у било ком делу  бивше Југославије. Мој план је био да радим на развојним пројектима у Централној Америци и гледала сам на долазак на Косово као на кратко одступање од плана којe ће трајати само неколико месеци.
Кад помислим на вожњу од Скопља до Приштине прво чега се сетим су неописиво лепи сунцокрети са обе стране пута, нарочито поред села око Липљана — чија имена тада нисам знала—па све до Лапљег Села и Чаглавице. Поља са обе стране пута пламтела су од њихових јарких, треперавих боја. Оно што је оставило јак утисак на мене била је чињеница да су, упркос сукобима, многи људи радили на њивама. Сећам се исто тако кућа које се гореле са обе стране пута, и села која су пламтела у даљини, као и да је свуда било много дима. Наш возач, Албанац, рекао нам је да су то албанска села која су Срби етнички очистили. Рекао нам је да је српска војска спалила све куће и руком показао на села у којима су наводно вршени покољи.
Тек пошто сам извесно време провела на Косову дознала сам да су у питању биле српске куће у српским селима као што су Стари Качаник, Грлица, Старо Село, Талиновац, Српски Бабуш и Бабљак. Осим тога, схватила сам да је, с обзиром да је српска војска морала да се повуче са Косова почетком јуна – неких десет недеља пре мог доласка, тешко било веровати да је она могла да запали све те куће и да етнички очисти сва та села. Тог 24. августа, дакле више од два месеца после повлачења српске војске, ја сам гледала зграде које горе и разорене куће које су очито биле запаљене само дан-два раније.
Кад смо се приближили Приштини запањио ме је број сателитских антена на стамбеним зградама и кућама. Брифинзи пре мог доласка на Косово навели су ме да закључим да су Албанци сиромашни и угрожени. Кад сам се боље упознала са Косовом разумела сам зашто су сателитске антене биле међу најважнијим ставкама у породичном буџету. У покрајини где је толико станова по градовима незаконито отето од правих власника нови станари не морају да се брину о отплатама стамбених кредита. Као што сам дознала касније, станови припадају онима који у њима живе а не њиховим стварним власницима. Сва имовина постала је предметом отимачине.
Моји први дани на Косову су само појачали моје осећање да живим у надреалном окружењу. Пећ, град у западном делу покрајине у коме се налазила моја канцеларија, био је под контролом Италијана. Тих првих дана у августу са неверицом сам гледала те лепе, од сунчања потамнеле војнике, са шлемовима украшеним перјаницама, са црним наочарима и врло често великим цигарама, како се возе оклопним возилима. Осећала сам се као на снимању неког филма. То просто није било стварно.
Моја канцеларија се налазила преко пута паркиралишта УНМИК полиције, поред радио станице. Десетине црвено-белих џипова – ми смо их звали ''кока-кола'' колима – стајале су ту из дана у дан. Никако нисам могла да схватим зашто ту стоје месецима и никако се не покрећу. Тај период између августа 1999. и априла 2000. било је доба дотада невиђеног етничког чишћења – а ту стоје нова новцијата полицијска кола која су стигла до паркиралишта у Пећи и даље се нису макла. Као и многи други аспекти међународног присуства на Косову, и то је била само димна завеса, параван.
У ноћи између 27. и 28. септембра очи су ми се отвориле и схватила сам шта се дешава на Косову. Повукла сам се рано с намером да мало читам у кревету док су моје колеге отишле негде на пицу – пица је била све што се тих дана могло добити за јело. Нећу никад заборавити како је пуцњава почела, и како никако није престајала. Лежала сам у кревету с покривачем преко главе просто не верујући да постоје напади таквих размера и силине, а они су трајали све до раних јутарњих часова.
Ту ноћ је ОВК оргијала, дивљала, беснела јурећи кроз српске делове града и палила, пљачкала и убијала углавном старије Србе. Та ноћ убилачког уништења догодила се на територији где је сукоб био званично завршен готово четири месеца раније, на територији где су били администратори и полиција УН и војне снаге КФОР-а из многих западних земаља чија је дужност била да одрже безбедност.
Ујутро, кад сам опрезно кренула улицом, прво што сам угледала било је нечије мртво тело у реци, лицем окренуто надоле. То није био једини леш у граду, иако се италијански КФОР ревносно трудио да град доведе у ред. Наредни дан је, што свакако није било случајно, био последњи рок до кога је ОВК морала да преда оружје.
Радила сам на једном развојном пројекту у Пећи. Првих шест месеци боравила сам искључиво у албанским селима, јер је то била област одговорности коју нам је поверио Високи комесаријат УН за избеглице. У Гораждевцу, последњем српском селу у околини Пећи које је преживело нападе после јуна 1999, нисмо радили. Чак су нам изричито рекли да не прилазимо том селу и, што је најважније, да када колима пролазимо поред њега никада ниједног Србина не гледамо у очи. Речено нам је да су Срби из Гораждевца лопови и убице и да су сви наоружани и врло опасни. Често су нам говорили да су све отели од Албанаца: аутомобиле, фрижидере, телевизоре итд. Рекли су ми да ћу, ако одем тамо, бити силована, претучена и потом убијена.
Док је већина међународних радника веровала у ове застрашујуће приче, а трагично је што неки и данас верују у њих, мени је било тешко да поверујем да село са црквом у свом центру, где многи старији људе седе на тргу може заиста да буде место каквим га представљају. Фебруара месеца 2000. године посетила сам Гораждевац као приватно лице, тј. без званичне дозволе моје организације. Возила сам се на задњем седишту једног италијанског оклопног транспортера. Војници су ми рекли да останем на задњем седишту и пазим да ме нико не види. Оно што сам видела у селу било је потпуно супротно од оног што нам је било речено. Житељи су били сиромашни, веома сиромашни. Врло мали број је имао телевизор а неколико старијих жена било је у врло тешкој ситуацији јер нису имале никакав смештај. Упркос врло тешким околностима у којима су живели, сви су били врло гостољубиви. Тог првог дана угостили су ме свињетином. Био је то први пут да једем свињетину од како сам напустила Ирску. Ту сам први пут пробала и кајмак, који је заиста изванредно укусан.
Један од првих пројеката који сам започела био је стамбени пројекат за  жене без смештаја из Гораждевца. Кад сам почела рад на том пројекту наредног месеца, марта 2000, суочила сам се са непријатељством својих колега и месних Албанаца. Претили су ми, шиканирали су ме и једном су ме тако гурнули да сам пала низ степенице које воде из наше канцеларије. Али, ја сам остала при своме јер ни онда, као ни сада, нисам видела ништа лоше у мојој жељи да помогнем онима који су сиромашни, несрећни и који никоме нису учинили никакво зло. Међутим, оно што ме је стварно уплашило била је страшна мржња према тим несрећним људима, и сам израз у очима оних којима бих поменула да идем у Гораждевац.
Један мој колега, који ми је нерадо помагао на пројекту за обнову културног центра на тргу у селу, завршио је рад на половини крова а затим је рекао да друга половина не може да се поправи. Касније је једна друга невладина организација поправила кров до краја. Њихов инжењер ми је рекао да поправљање крова са инжењерске тачке гледишта није представљало никакав проблем. Све је било завршено брзо. Са оваквом врстом слепих предрасуда суочио се свако ко је покушавао да поштено ради свој посао на Косову, нарочито када се радило о пројектима за Србе.
Главна ставка на дневном реду било је изопштење из друштва. Предрасуде су биле тако немилосрдне да су прелазиле у мржњу, у фанатичну задртост која је прожимала цео приступ стању на Косову. Тај исти колега који је одбио да заврши поправку крова вређао ме је што сам ишла у Гораждевац да радим преко викенда. (Било ми је дозвољено да радим само у свом слободном времену, што значи да сам морала да радим преко викенда.)  Уносио ми се у лице и урлао на мене што радим у Гораждевцу. Никад нисам била тако близу да будем претучена.
(........)
________________________
Мери Волш је Иркиња, стручњак за међународни развој са десет година радног искуства на Балкану.
У оригиналу, murder of crows, буквално ''убиство'' врана, на чему ауторка инсистира наводећи да је реч murder синоним за јато када је реч о вранама. (Прим. прев.)
На дан 7. децембра 1941, Хитлер је издао декрет познат под називом Nacht und Nebel према коме „ноћ и магла“ треба да прогутају сва сумњива и непожељна лица. (Прим. прев.)

_____________ Препоручио : Р. Батуран, ур. часописа "Људи говоре"
      Видети више: цео текст:
        Извор: http://www.novinar.de/2009/07/05/meri-vols-posmatrac-na-sudu-vrana-licne-uspomene-sa-kosova-1999-2009.html
 

среда, 14. новембар 2012.

БЕЗ ПРАВА НА ОСРЕДЊОСТ / Ранко Павловић




(Милан Орлић: Град, пре него што усним, „Мали Немо“, Панчево, 2005)

            Двије су основне тематске цјелине, боље речено – сфере интересовања, у најновијој збирци пјесама Милана Орлића „Град, пре него што усним“: град као микрокосмос човјекове отуђености и Пјесникова (не)моћ да тај и такав град, настањен жељама и страховима, како каже у пјесми „Писмо Италу Калвину, оплемени свепрожимајућом пјесмом која, у судару с крхотинама свега што се (у том граду) могло догодити, узмиче пред виртуелним птицама које електронским небом шестаре. Ове теме се, међутим, међусобно прожимају, могло би се рећи готово онтолошки проистичу једна из друге и једна у другој налазе уточиште, па нити би се то могло, нити има потребе да се разграничава која пјесма се у којој, условно речено, тематској цјелини находи.
            Орлићев град је Атлантида у чијем се врту (и у дјечјим сновима) још увек, одувек / боре Славуј и Кнез Таме, он је и паланка неопевана, вечна слика људске душе, понекад то је врт спокојне и питоме лепоте. Па ипак, пјесник се пита:
                                               
... Не расте
            ле вајни град брже и више ли уме, него што
            било ко може
            да разуме? Отуда се моје сећање на ову
поларну некрополу:
живи град мртвих:сузило као Коринтски
мореуз. Отуда моја
обузетост, питијски подсмешљива: градом
над градовима.
           
У пјесми „Уз уво прислоњена шкољка“ пјесник истиче да је ... од Квит Хорација / Флака, једном / за свагда ваљда научио: да песницима није / допуштена осредњост и, држећи се тога, стаменим стиховима, одмјереним емотивним набојем и прецизно усмјереном мишљу, ослањајући се на мит онолико колико то не може засметати самосвојности, исказује свој однос према поезији која би морала бити и која јесте, понекад додуше пригушена, у крвотоку живота/града. При томе, на оригиналан начин комуницира с пјесницима (Борхес, Галентијан, Црњански, Овидије, Јејтс, Бекон, Пекић, Цвајг, Павезе, Милош, Калвино, Кундера, Попа...), филозофима (Ниче, Спиноза, Сократ, Платон...) и добро знаним литерарним јунацима, дајући тако својим промишљањима димензију универзалности.
            ... Песник сам / - тја, ништа нарочито – каже Орлић у пјесми „О, Хараре! О, Хараре!“ да би мало затим, у пјесми „Анахроника града“, понесен лирском шетњом пространствима Велике Скитије, „објаснио“ неминовност и суштину пјесниковог понирања у недостижно: ... Ноћивам, / у гнезду стиха, чежњив, сам и сажет до / несазнатљивости. У лирском обраћању Џеку Лондону, М. Орлић, аутопоетички,  „демистификује“ свој однос пема пјесничком чину стварања и „мијењања свијета“:
Да би се
руком досегло небо, ухватила птица, шчепао
дан најчвршће
што се може, не морају се, разумљиво, чинити
велика недела
нити још већа доброчинста...
           
Промишљајући не само суштаство живљења него и активан однос поезије према том суштаству, пјесник је замишљен над чињеницом да су пјесници, додајући све више воде мастилу, своја светилишта претворили у музеје досаде, да су створене водвиљске слике које (не) треба досољавати и да су око нас... Посвуда Сфинге / од бетона / и елоксираног алуминијума, са очима Молоха / као разбијеним / прозорима... И зато:

... Чему сви високотиражни суботњи
магазини, овде,
у овом врту вавиланском? Кад су језици већ
прадавном пометњом
неповратно посвађани. А ми, ми осуђени на
неподношљиву лакоћу
варварске самовоље, у том свенарастајућем
ружичњаку.
(„Писмо господину Когиту“)
           
Па ипак, ... писати поезију – отмено је („Писмо непознатој читатељки“). И добро је што је тако, јер смо у збирци „Град, пре него што усним“ Милана Орлића добили вриједну пјесничку књигу, добро компоновану и досљедно остварену, чији ће својеврсни двоструки „магистрале“ (пјесме истог наслова – „Песма у ноћи: као“ – на почетку и на крају збирке) представљати прави изазов, колико за страствене пјесмољупце, толико и за помније аналитичаре и теоретичаре књижевности. 

_________ Извор : Часопис УНУС МУНДУС, 2012, Ниш. - Ранко Павловић: Дочитвања

четвртак, 4. октобар 2012.

ОПОРОСТ ЈАВЕ И АПОТЕЗА СНОВИЂЕЊА / Златија Радовановић



Милисав Миленковић, „Стршљенови на Велику Госпојину у Заови“, Београдска књига, 2004. (Петровац на Млави)
 _________________________________________________________

Два пута: Просјански, и Пут светлости  (снимак Иван Лукић, 2011)


Милисав Миленковић (родом из Малог Црнића) јесте признат и познат српски књижевник. По уметничкој вокацији је, пре свега, песник. Аутор је бројних песничких књига – Тамом речи заклет, Пакао, Ране, Родна кућа (сматра се основом његове поетике), 1994, Град на рамену виле, Небеско чедо, Ваздушна опасност, Пенелопин дар, Невесте на црвеном тргу, Провала облака или ујед зверињака (Верзалпрес, Београд, 2001.).
Милисав Миленковић је и врстан приређивач. Приредио је поезију Милене Павловић Барили, „Анђео с лампом“ и „Откровење“ Растка Петровића. Године 2001. објавио је књигу књижевних критика и есеја, „Истим рукописом“. Аутор је неколико оригиналних драма: „Анђели и на земљи умиру безболно“, „Узми па ће ти се дати“ (са Мирјаном Павловић). Драматизовао је роман Мирослава Крлеже, „На рубу памети“, роман Драгослава Михајловића, „Петријин венац“, новелу Франца Кафке „Преображај“. Године 2004. у едицији „Савремена српска драма“ штампана му је драма „Процес“, по истоименом роману Франца Кафке. Покренуо је и био први уредник часописа „Стиг“ у Малом Црнићу. Уређивао је и часопис „Браничево“ у Пожаревцу.
Књига „СТРШЉЕНОВИ НА ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ У ЗАОВИ“ саткана је (као у правој драми) од ПРОЛОГА, две ПОЕМЕ и ЕПИЛОГА. Драматичним ПРОЛОГОМ песник приказује суморну слику живота у Србији: „чељад на умору Србије скапава“. Затим нам аутор даје предложак (новинску вест о конкретном догађају у порти манастира Заова код Малог Црнића: СТРШЉЕНОВИ ИЗУЈЕДАЛИ И 10 ВЕРНИКА, што ће изазвати песниково надахнуће. Као бујица, у слаповима, интригантно и занимљиво, у следственом низу, потећи ће песма за песмом. Укупно 35 песама. Идући за асоцијативним сликама, као прави хроничар, једноставним а врцавим – колоквијанлним језиком, сваком разумљивим, ткаће песник своју лирску ниску: „И слеже се горки зуј крила стршљенова“ (1. песма)“ „И људе залива отровом / Њиховом изнуђеном кривицом“ (2. песма). Као код Иве Андрића у „Проклетој авлији“, тако у лирском проседеу Милисава Миленковића, ПОРТА МАНАСТИРА Заове и оближња церова шума, вододерина и урвина, стециште су људи свакојака соја (сељака и варошана, војника и дрвосеча, пекара и трговаца, девојака и удовица, врачара и политиканата, „Транге – франге играча“, хармоникаша и гајдаша, бостанџија и коњокрадица...). Из целог Стига сакупио се свет, јер вашар је, и благдан је – Велика Госпојина. Различити су поводи, да се толико људи стисло на једно место. Неки су ту због провода. Други ради трговине или неког посла. Трећи, траже лек за своје безазлене или опаке бољке.
Изненада, не зна се од куда, појави се претећи рој стршљенова. И наста паника, пометња и вриска. Стрка на све четири стране света. Стршљенови „У очи улећу / за врат..../ Запаљени свраб / Под кожом буја“ / Беже људи и животиње. Песник открива узрок овој најезди. Неки људи „Запис посекоше и стабло запалише“. Због тог чина немилосрдно „куне врачара Кадивка“. У 10. песми приказана је тамна страна српског бића: „Што отров нам у крв и лозу улисте / Да будемо зли.../ И да се мрзимо мрзимо мрзимо“/.
Затим шикнуше, обелодањени, мали и велики греси. Неки Бога зазивају, неки се басмама бране: „Помешане клетве и запевка“ (15. и 16. песма). „А народ и стршљенови / Сукобљени и подељени као бритвом / Од погибије се бране / Невидљивим штитом“ / (18. песма). Песник размишља о злу. Зна он, да је зло од вајкада. Баш као у Легенди о: часној Заови и опакој Снахи „кучки Павловици“. А народ преде причу / Како из крви јој лековите извиру воде / Из костију зидови светиња ничу“ / (19. песма). Следе затим искази о појединачној кривици: лажова, убица, кривоклетника, насилника...и њиховој Молитви у цркви, за опрост грехова. У грчу безнађа чућемо песников нихилистички крик: „Зло је време / А још гори људи“ / (24. песма).
Како је ова пошаст (напад роја стршљенова) изненада настала, исто тако је изненада и престала. Рој побеснелих стршљенова одлете из Заове, негде далеко (26. песма). Наталожено песниково искуство учиниће нажалост да ишчезну идеали, сновиђења и нада. Коначна резултанта (сума – сумарум) јесте тама невиделице и сонорни бруј: „Ко не зна / Знаће / Ко зна / Заплакаће“ / (33. и 34. песма).

ПОСЛЕДЊЕ ПУТОВАЊЕ ВОЗОМ ПОЖАРЕВАЦ-ПЕТРОВАЦ-ЛАДНЕ ВОДЕ

И овој (другој) поеми претходе два новинска чланка. Први чланак говори о: отварању пруге и доласку воза из Пожаревца и Мало Црниће („Грађанин“, Пожаревац 15.09.1911). А у другој вести се каже: „У 1968. години престао је у потпуности путнички саобраћај на прузи Пожаревац – Петровац – Ладне Воде“ (Милан Димитријевић, Историја изградње пруге ширине 0,76 м, Пожаревац, 1998).
Служећи се говорним обликом – ретроспекцијом, песник Милисав Миленковић оживљава битне (и аутобиографске) успомене на догађаје, доживљаје и људе, без хронолошког редоследа. У тој „временској“ мешавини упознаћемо дечака и заљубљеног младића, Милисава: „На перону.../ Плавокоси пегави дечак са два динара скрита  / Купује и чита / Црним словима пише ПОЛИТИКА“ / (5. песма). Зеленооки звиждуци Ромеа / Бљеском се огласе и одлутају / Подаље иза гимназије под брдом / ...Залазе у топлу мисао у одори мајској / Над младом шумом као међу звезде над градом“ / (1. песма). А искуствени Милисав закључиће у времену садашњем: „У грудима ће му севнути гром пре или касније / а расутим прахом лебдеће „НИКАД ВИШЕ“, како каже у „Гаврану“ Едгар Алан По. (24. м. м).
Пратећи кретање воза „Са бројем 83 – 029 на локомотиви (направљеној у Лондону), песник ће испреплитати виђења и догађаје свакодневнице са историјским или митским фактима: Пожар у Великом и Малом Црнићу; или о мајчинској љубави у Стигу: „Љуља га мајка погледом / И покрива небом“ / (9. песма).
Опеваће песник: винограде и вино, Заовачки манастир и Св. Ђорђа – што аждају убија, манастир Горњак...Насликаће сва места кроз која пролази воз на релацији Пожаревац – Петровац – Ладне Воде. Оваплодиће Милисав Миленковић значајне људе: чувеног сликара и поету – Ђуру Јакшића (који је боравећи извесно време у манастиру Горњак, написао једну од својих најбољих песама, („Ноћ у Горњаку“) ; Карађорђа, кнеза Милоша Обреновића (Милошев парк у Пожаревцу и ергелу у Љубичеву) ; богату чешку породицу Бајлони ; велику пожаревачку сликарку и песникињу – Милену Павловић Барили ; краљицу Драгу Машин, и аутора романа о њеној љубави и удесу – професора Бранка Манаса (сјајног књижевника, естету и полиглоту); маестралног барда глумишта – Пожаревљанина Миливоја Живановића, као и глумца Гулу из Петровца.
Наћи ће се у овој поеми још и кнез Лазар, браћа Павле и Радуле и њихова сестра Јелица (већ помињана Заова, у легенди „Бог ником дужан не остаје“). Наћи ће се ту и: Сељаци, ученици, студенти, војници, занатлије, знани и незнани – мноштво људи, чак и бескућника, пробисвета.
У завршној, 25. песми, песник Милисав Миленковић опрашта се од бујне младости, жара љубави и лепота: „Последњи поглед у живот клонуо још јуче / Слатка омама лажи да у души да замирише / А онда жара ни младости никад више“ /. Своју књигу аутор завршава ЕПИЛОГОМ, готово пророчким стиховима: „Наслуте ли у души какав тамни понор / Међу њима завладаће тајни помор“ / и датумом: Август 2002 – јуни 2004. као местом писања: Мало Црниће – Пожаревац.
Квалитет Миленковићевог певања у његовој најновијој књизи песама (као и претходним песничким књигама, а нарочито у „Родној кући“) јесте: згуснута – мудра мисао, палета високе осећајности, изузетна вештина (моћ језика) у градњи оквира – атмосфере лирских догађања. Колико је песник у поеми „СТРШЉЕНОВИ НА ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ У ЗАОВИ“ горак и једак, хумористички и параболичан, ироничан и алегоричан; толико је у другој поеми „ПОСЛЕДЊЕ ПУТОВАЊЕ ВОЗОМ ПОЖАРЕВАЦ – ПЕТРОВАЦ – ЛАДНЕ ВОДЕ“ радостан, бујан сетан и бескрајно нежан, у светлу прозрачне лепоте.
Тако ће певање Милисава Миленковића, полазећи од уског – ЛОКАЛНОГ, прерасти у општељудско – УНИВЕРЗАЛНО значење.
 _______________________    (Извор:  „СТИГ“ бр. 93. – април 2005 )

недеља, 20. мај 2012.

MIHAEL BEKLER U BEOGRADU

Nemački pisac Mihael Bekler  će biti gost Beograda i Platoa od 23. do 24. maja.

Književno veče održaće se 23. maja u 19h u Ilegali, a potpisivanje knjiga 24. maja u 12h u knjižari Plato u Knez Mihailovoj 48

Ovog pisca pamtite po romanu Čuti verdija i umreti, a pre nekoliko meseci objavili smo i njegov roman Oluja nad Majorkom.
Ono što njegovo pisanje čini zanimljivim jeste spoj kriminalističkog romana i turističkog vodiča. U svojim knjigama on vodi radnju tako da budu uključeni svi važni delovi određene regije gde se ona dešava i na samom kraju čitalac dobija registar turističkih pojmova, od kulturno-istroisjkih, preko geografskih do informacija o hotelima, restoranima, mestima za izlaske. Svi ti pojmovi su se tokom naracije već pominjali, junaci su na njih bili upućeni. Unutar ovog svog žanra kriminalističko-turističkog romana Bekler je razvio i podžanr vinski roman. Tako se u dva njegova romana koja se dešavaju u Francuskoj u Burgundiji i u Italiji u Toskani te oblasti i krimi priča smeštena u njima obrađuju kroz temu vina, vinarstva, vinarija. Bekler je takođe i veliki poznavalac različitih kuhinja pa se kulinarski specijaliteti i gurmansko uživanje u hrani javljaju gotovo u svim njegovim delima
(Izvor: Tat. Debeljački)

Мирослав Лукић

Белатукадруз , Бела Тукадруз