Живомир Младеновић
Следбеник Вукове борбе и принципа
Симбол нове едиције Заветина |
Разговор водила Славица Гароња-Радованац
Живомир Младеновић, један од најзначајнијих проучавалаца народне књижевности и и српског реализма, сигурно тренутно и најстарији живи научник на овим просторима. Рођен је у години када је умро Лаза Костић - 1910, усавршавао се на Сорбони, а први је докторирао на тези о Јовану Скерлићу, на Београдском универзитету 1940. године. Познавао је Бранимира Ћосића, породично се дружио са Исидором Секулић. Говори и преводи са више европских језика...
Одломак из књиге ТАЈНА ПРОФЕСОРА МЛАДЕНОВИЋА
После рата постали сте научни сарадник Института за проучавање књижевности САНУ. У Вашем мемоарском тексту, објављеном у књизи ²На изворима народне песме² (2005), подробно сте приказали околности, због којих Вам је онемогућено да постанете предавач историје књижевности на Универзитету. Интересује ме, како сте се у Академији наука дефинитивно определили за проучавање народне књижевности?
Када сам 1947.године завршио обимну књижевно-историјску студију Српски реализам (1947), на расписани конкурс Министарства просвете за уxбеник VII разреда гимназије, рукопис сам предао две године млађем колеги Војиславу Ђурићу, руководиоцу Просветног савета и помоћнику министра просвете, под шифром Литист, са именом у затвореној коверти, верујући морал који је владао и у предратним временима да се подразумева и под комунистичком влашћу. Примајући два примерка рукописа, Ђурић ми је само рекао: - То ће им добро послужити. Ускоро сам сазнао коме ће и како послужити. Он је једну копију рукописа предао Велибору Глигорићу, откривши му моје име као писца, а Глигорић који је тада био хонорарни професор реализма на Филолошком факултету (о којем, судећи по његовом уводном предавању, није знао готово ништа) присвојио је тај рукопис, док ми је оригинал, пошто је заведен, враћен без икакве оцене. Из моје књиге Младост Јована Скерлића, коју сам му покилонио чим је 1940. изашла из штампе, знао је да сам поуздан научник и да се на мене може безрезервно ослонити. У то време оштрог супротстављања Информбироу, добро му је дошао мој рад о српском реализму, писан стручно и објективно, без тада уобичајених цитата из Маркса, Лењина и Стаљина,, па је почео да га чита пред студентима, замуцкујући на појединим местима, како су ми касније причали његови студенти. Присуствујући његовом предавању о Војиславу Илићу на Коларчевом универзитету, запањио сам се када сам чуо дословно читаве пасусе оног што сам ја написао. Сутрадан сам покушао да се са њим састанем, али он се ни тада, нити икада касније није усудио да ме погледа у очи, али је, уз помоћ свога саучесника Ђурића предузимао све што је могао, а могао је много захваљујући својим политичким везама, да ме физички и духовно одстрани, држећи се опробане девизе да је од последица крађе најпоузданије заштита, ако се покрадени убије, тј. не постоји. Најпре је пресекао све моје везе са издавачким предузећима, допринео да се овлашћења која ми је дала удовица Јована Скерлића пренесу на издавачко предузеће Просвета, а да се приређивање Скерлићевих целокупних дела повери Мидхату Бегићу.