Bésame Mucho

Јејтс је толико велика фигура да кад помислимо на ирску књижевност прво изговарамо његово име...

Митско врело човечанства Б. ЂОРЂЕВИЋ | 14. август 2016. 18:30 |Песме нобеловца Вилијама Батлера Јејтса у књизи “Једрење у Визант” први пут на српском у преводу Бојана Белића

Вилијам Батлер Јејтс

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  "Петру Крду" за Лидију Димковску
• 
  Европска изложба стихова

• Због Попе су сви знали за Србе
• Приврженик стиха
• Уз музику и поезија

ПРВО издање непревођених песама Вилијама Батлера Јејтса (1865-1939) на српском језику, под насловом “Једрење у Визант”, и у преводу Бојана Белића, појавиће се у издању “Паидеие” на предстојећем Сајму књига. После скоро 40 година, колико је протекло од када је објављена “Кула” у преводу Милована Данојлића, српски читаоци имаће пред собом поезију ирског нобеловца, једног од највећих песника 20. века. Као аутор који је заслужан за прошлогодишње “Гласниково” издање првог савременог свеобухватног превода Џона Китса на наш језик, Белић сада представља око 80 Јејтсових песама. Поновио је, каже, свега неколико неизбежних, антологијских песама, за које је сматрао да се могу превести другачије. Књига ће донети и опсежан уводни есеј и коментаре најзначајнијих Јејтсових песама, а обухвата стихове из све три фазе његовог стваралаштва, од којих је последња најзрелија и најзначајнија, премда је и у раним радовима Јејтс оставио неколико великих песама.

- Јејтс је толико велика фигура да кад помислимо на ирску књижевност прво изговарамо његово име, као што прво кажемо Шекспир кад помислимо на енглеско песништво, Гете кад говоримо о немачкој књижевности, или Бодлер и Рембо кад помињемо француску поезију - каже, за “Новости”, Белић. - Читав живот је трагао за унутрашњим пролазом и визијом попут његовог духовног узора Блејка. Мало је писано о томе да је Јејтс механизам подсвесног као дисциплину користио пре надреалиста и да је стигао до дубљих и темељнијих плодова. У поезији 20. века можда нема ниједног песника који је сопственим искуством дошао до сличних открића.

Древна ирска прошлост, по Белићевим речима, за Јејтса није била романтичарски егзотични излет, већ повратак митском, оностраном и скривеном у којем је видео не само будућност судбине ирске већ и читаве Европе. Његово песништво препуно је фолклорног и ритуалног кроз које је тумачио све аспекте човековог егзистенцијалног искуства - љубав, пријатељство, мржњу, кајање, смех, старост:

- При том није лишио поезију виталистичког набоја и животне свежине, посвећујући снази телесног, па и карналног, неке од најлепших песама. У Јејтсу су се ломили свест узорног католика и душа дивљег паганина, врхунски европски интелектуалац и келтски горштак. У поезији их је бриљантно помирио под маском персоне, попут јунака античке драме или Но театра. Образина му је омогућавала да оствари различита искуства и карактере а да, као у Брехтовој драми, буде приватно дистанциран од лика и не угрози себе разорним психичким енергијама. Обновио је Ирско народно позориште и вратио му дух. Писао је одличне позоришне комаде, режирао представе, водио театар, бирао и отпуштао глумце, путовао са њима када су наступали. Постао је митска фигура, посланик у сенату, велики бард, драмски писац, полемичар, женскарош и заводник. Нобелову награду заслужено је добио 1923.

"Глава дечака", слика у уљу Батлера Јејтса

За Јејтса нас данас везује, сматра Белић, то што је индивидуално и фолклорно, у географском смислу, учинио општим, свеприсутним и колективним и то се односи на већину његових зрелих песама:

- Јејтсова Византија је и наше извориште и колевка у којој је духовни, етички и митски потенцијал нашег бића. Још један путоказ је у томе што је национализам, који је уздигао изнад сваке тренутне и програмске примене, за Јејтса значио свест о заједништву чија будућност лежи само у сродству са прошлим и вековним и разумевању историјске судбине свог народа. Како је написао Елиот, постао је велики светски песник онда кад је постао велики ирски песник. Јејтс је учинио читаву Ирску митским врелом човечанства.

ВИЗАНТИЈА КАО НАДАХНУЋЕ

НА читаву српску поезију, а посебно кад је реч о песништву 20. века, англосаксонски песници мање су утицали од француских, руских и немачких песника. Светислав Стефановић, Иван Лалић, Миодраг Павловић и Јован Христић веома су значајни за отварање наше културе према англосаксонској књижевности. Не може се говорити о Јејтсовом утицају на Лалића у погледу језика и визије, али је Византија као духовна материца и веза са исконским и митским несумњиво надахнула и њега, па је у одређеном аспекту Јејтсов тематски сродник - каже Белић.

IX.VASKU POPI / Agnješka Siska (Agnieszka Syska)

Autorka

Agnješka Siska (Agnieszka Syska)

IX.VASKU POPI

rodili su se tragično

preko smrti

smrt je skupina koja umire zbog posebnog dela

najpre je došla voda posle zameci

pevala je mlada istina

umrli su komično

smrt je skupina koja  umire zbog  posebnog dela

najpre je otišla voda posle je pevala mlada istina

možeš se roditi tragično ili komično

živeti zajednički ili posebno

sa životom je kao s jezikom do pojasa sa smrću je kao s jezikom do stopala

jezik zgaziti smrt naslediti

upljuvati celokupno sada i u času

roditi se prvi put umreti sto puta

dojke kao zavežljaje zabaciti na leđa

poći zasebno na kraj skupine

doći s vodom otići u vodi

osramotiti samoubistvo jugoslavije

raspevao se leš ispod drveća rođenog u srcu

u času časova i vekova

Autorka - Agnješka Siska

Agnieszka Syska  (Agnješka Siska)                                                                                                            

Vasko Popie

urodzili się tragicznie

przez śmierć

śmierć jest zbiorem umiera na część wspólną

najpierw przyszły wody potem płody

śpiewała młoda prawda

zmarli komicznie

życie jest zbiorem umiera na część osobną

najpierw odeszły wody potem

śpiewała młoda prawda

można urodzić się tragicznie albo komicznie

żyć wspólnie albo osobno

z życiem jak językiem do pasa z śmiercią jak językiem do stóp

język przydeptać śmierć nastąpić

zaślinić całe teraz i w godzinę

urodzić się pierwszy raz umrzeć sto razy

piersi jak tobołki zarzucić na plecy

pójść za siebie na koniec zbioru

przyjść z wodami odejść w wodach

osławić samobójstwo jugosławii

rozśpiewał się trup pod drzewami narodzonymi w sercu

w godzinę godzin i wieków

Agnješka Siska (Agnieszka Syska)  

       = izvor Agnješka Siska, videti više >>>>>>>>>

"Ciganita" Fernando Farinha

Претпостављамо да је прототип Јелене из наслова Андрићевог текста била Јелена Ижиковска, ћерка домаћина код којег је писац становао у Кракову...

Тајна Андрићеве Јелене /  Б. ЂОРЂЕВИЋ | 14. април 2016. 23:33 | Силвија Новак Бајцар, пољска слависткиња, ауторка књиге о нашем нобеловцу. Пишчева муза била ћерка његовог станодавца у Кракову

Иво Андрић, Јелена Ижиковска

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Андрићу мурал у Хавани
• 
  Андрићева награда Угљеши Шајтинцу

• Жива слика Балкана
• Иво Андрић: Албанију би требало поделити
• Непогрешиви тумач времена

СРОДНЕ ТЕМЕ

У ПОТРАЗИ за одговором на питања да ли у Андрићевој приповеци "Јелена, жена које нема" има стварне жене, и шта се заиста одиграло у његовом животу у току три месеца 1914, када је пре избијања Првог светског рата боравио у Кракову, пољска слависткиња Силвија Новак Бајцар написала је драгоцену књигу "Јелена, које има", коју је представила у "Службеном гласнику". 

За истраживаче је, како пише ова ауторка, до данас остала загонетка Андрићева муза - жена коју је писац упознао током свог боравка и студија на Јагелонском универзитету.

- Претпостављамо да је прототип Јелене из наслова Андрићевог текста била Јелена Ижиковска, ћерка домаћина код којег је писац становао у Кракову. Не значи да је то права Јелена, она је једна од могућих која се нашла у његовом окружењу - каже, за "Новости", Силвија Новак Бајцар, професор српске књижевности на Јагелонском универзитету.

Први корак у откривању ове тајне направио је Мирослав Караулац у књизи "Рани Андрић" из 1980, која је нашој саговорници и послужила као подстрек за даља истраживања. Иако се за постојање "лепе Пољакиње" знало за Андрићевог живота, прича није тада расветљена:

- Да ли због финоће или због Андрића, није се о томе говорило, а можда је у питању била и част Јелене Ижиковске, која је, такође, била жива. Ова књига представља само једну научну хипотезу, не можемо да закључимо шта је било између те две особе. Најинтересантнија је та слика коју је на основу појаве Јелене створио Андрић у свом стваралаштву и у својој машти.

Ижиковска се, додаје ауторка, родила у Бањалуци, њен отац Александар је био председник окружног суда у Босни, и радио је најпре у Сарајеву, а после у Бањалуци. Јеленина мајка Евгенија изнајмљивала је у Кракову стан студентима из Босне, и у тој групи се нашао и Иво Андрић.

- О њиховом каснијем односу знамо једино да му се Јелена јавила писмом 1961, када му је додељена Нобелова награда, и послала му "срдачне гратулације". То писмо је у архиву САНУ, и пронашао га је Предраг Палавестра између страница рукописа Андрићеве драме "Конац комедије", у посмртној заоставштини писца - каже пољска слависткиња.

Иво и Јелена, сазнајемо из ове књиге, срели су се поново 1964, када је писац, са супругом Милицом Бабић, боравио у Кракову поводом додељивања почасног доктората.

СРБИЈА ИМА ЕВРОПСКЕ ПИСЦЕ

У "Гласнику" је ова ауторка објавила и књигу "Мапе времена", о српској постмодернистичкој прози:

- У интелектуалном смислу јако ми је близак Пекић, а од писаца којима се бавим у "Мапама" то је Албахари, мада су сви одлични. Објективно, Србија не треба да се срами, то су писци на европском нивоу и срећна сам што се бавим српском књижевношћу.

Тајна Андрићеве Јелене

Agnješka Siska Gospi od Smolenska

Agnješka Siska*

nebeska zemlja

svijetlo koje ne poznaje svjetlosumrak

jedino sunce

plamti  odrazima rasplamsalih dronjaka krpica svjetova      

jedino sunce

zemlja tone u jezicima vatre plamti u jezicima hiljadu sunaca jutarnjih sunaca

krpama  dronjcima  svjetova

pljuje hiljade sodoma gomora

brbljavci brbljivaca svijet babel babel babel

uzdizala su je usta moja

gradilo je ugljeno kamenje moje

širi se pod pritiskom sunaca jutarnjih sunaca

skuplja se pod pritiskom jedinog sumraka

nikad još nije tonula tako lijepo

tako vatreno

u zorama

u suncima

u zorama

tako vatreno

nikad se još nije ustupila jedinom istoku

nije smrkavala

nije koračala noćnim poljima noći

nije se palila

uzdizala su je usta moja

gradilo je ugljeno kamenje moje

nije koračala noćnim poljima noći

nije smrkavala

njeno ime drugo svjetlo

njeni dani kao u ogledalu kao trava kao bijeg jelena kao trava

cvrčkovo cvrčanje

ime njeno drugo svijetlo

izlazila bi da trči

svjetlokopitna vatrokopitna svjetlokopitna u povorci veselja i žalosti

zalazila bi da trči

kopita su joj tonula gorjela tonula kao sunce

bijeg jelena brži dani bijeg jelena

kopita su joj tonula gorjela tonula kao hiljade sunaca

svjetlokopitna vatrokopitna svjetlokopitna

njeni dani

trava

zorili su

da su se u drugim svjetovima dešavale ovakve stvari

koje su se u njoj dešavale

pokojnička vreća bi se naslutila

svjetlokopitna vatrokopitna svjetlokopitna

njeni dani

trava

zorili su

jedino okruglo sunce

kao lane je trčalo

u njenom krugu

kružilo je

sa rasplamsjelim krpicama u rukama

prvo svjetlo kao kula od slonovih kostiju u haljinama bez sumraka drugom zemljom

i njenim drugim nebom

sa rasplamsjelim krpicama na nogama

jedino okruglo sunce

kao bijeg srne

u njenom krugu

kao po vremenu

prvo svjetlo u povorci ovna  sa ablamima i kamilama sa taršiš sabu madianu efe

kao posle vremena

cvčrak na poljima

koncert na dva instrumenta svira zemlja svira nebo

cvrčanje

nebo nešto otvara

24.V 2010.

Agnieszka Syska

nieboskłonna ziemia

Na „Dni szybsze od biegu jelenia” i „To drugie światło”

światło które nie zna światłozmierzchu

jedyne słońce

płonie odbitymi rozpłomienionymi szmatkami gałgankami światkami

jedyne słońce

ziemia tonie w językach ognia płonie w językach tysiąca słońc zórz słońc

szmat gałganów światów

pluje tysiącem sodom gomór

paple papla świat babel babel babel

wznosiły ją usta moje

budowały ją węgielne kamienie moje

rozsuwa się pod naporem słońc zórz słońc

usuwa się pod naporem jedynego zmierzchu

nigdy jeszcze nie tonęła tak pięknie

tak ogniście

w zorzach

w słońcach

w zorzach

tak ogniście

nigdy jeszcze nie ustępowała jedynemu wschodowi

nie zmierzchała

nie paliła się

wznosiły ją usta moje

budowały ją kamienie węgielne moje

nie zmierzchała

imię jej drugie światło

dni jej niczym w zwierciadle jak trawa jak bieg jelenia jak trawa

imię jej drugie światło

wschodziła by biec

światłokopytna ogniokopytna światłokopytna w orszaku weselnym i żałobnym 

zachodziła by biec

kopyta jej tonęły płonęły tonęły jak słońce

bieg jelenia dni szybsze bieg jelenia

kopyta jej tonęły płonęły tonęły jak tysiąc słońc

światłokopytne ogniokopytne światłokopytne

dni jej

trawa

zorzyły się

gdyby w innych światach działy się te dzieła

które w niej się działy

wór pokutny by przywdziały 

światłokopytne ogniokopytne światłokopytne

dni jej

trawa

zorzyły się

jedyne okrągłe słońce

jak łania biegło

po okręgu jej

okrągliło się

z rozpłomienionymi gałgankami w rękach

pierwsze światło niczym wieża z kości słoniowej w szatkach bez zmierzchu drugą ziemią

i drugim niebem jej

z rozpłomienionymi gałgankami w nogach

jedyne okrągłe słońce

jak łania biegło

po okręgu jej

jak po czasie

pierwsze światło w orszaku baranka z ablami z wielbłądami z tarszisz saby szeby madianu efy

jak po czasie

24.V 2010

Agnješka Siska
u  vječnom plesu zvijezdootaca

u vječnom plesu zvijezdootaca

sazvježđu uzvišenih sunaca

svih vremena svih stvari svih životinja i svih ptica svih gmizavaca i svih vodozemaca

ljudi

arhanđela i anđela svetaca i blagoslovenih

rabina

plamen sunca savršenog oblika

plamen vatre u krugu i vitlu zemlje

što se okreće što kruži kao zvijezda iz koje sam uzdigao tijelo

prvog dana koji je dan vječnosti

usred šest njenih ramena usred sedam njenih svijećnjaka

prvog dana koji je dan zvijezdooca

vijek mu se smanjio

rosama se spustio

moj prvi dan koji je vaš dan

dan tijela iz kojeg sam probudio dušu

dan duše iz koje sam probudio tijelo

dan onoga što je uzvišeno i nadzemaljsko

sa  neba je palo

jezicima se spustilo

sazvježđe početaka i krajeva knjiga postanka i knjiga apokalipse

u njegovim zvijezdama zapisano je sunce sa lijeve i desne strane

kamenje iz kojega sam probudio tijela i duše

kamenje iz kojega sam probudio sunca i mjesece

kamenje iz kojega sam probudio djecu abrahama

nepogrešiva sazvježđa na sunca

zvijezde sa neba i zemlje u menorima

Agnieszka Syska

w odwiecznym tańcu gwiaździarza

w odwiecznym tańcu gwiaździarza

gwiazdozbiory słońc podniosłych

wszechczasy i wszechrzeczy wszechzwierzęta i wszechptaki wszechgady

i wszechpłazy ludzie

archaniołowie i aniołowie święci i błogosławieni

cadykowie

wystrzał słońca w kształt idealny

wystrzał ognia w krągłość i kołowrót ziemi

co się kołowroci co się krągli jak gwiazda z której wzbudziłem ciało

w pierwszym dniu który jest dniem wieczności

pośród sześciu jej ramion pośród siedmiu jej świeczników

w pierwszym dniu który jest dniem gwiaździarza   

z wieku spadł

po rosach się spuszczał 

mój pierwszy dzień który jest waszym dniem

dniem ciała z którego wzbudziłem duszę

dniem duszy z której wzbudziłem ciało

dniem tego co podniebne i naziemne

z nieba spadł

po językach się spuszczał

gwiadozbiór początków i końców ksiąg rodzaju i ksiąg apokalipsy

w jego gwieździe zapisano słońca po prawej i po lewej stronie

kamienie z których wzbudziłem ciała i dusze

kamienie z których wzbudziłem słońca i księżyce

kamienie z których wzbudziłem dzieci abrahama

gwiazdozbiory nieomylne w słońcu

gwiazdy z nieba i ziemi w menorach 

Agnješka Siska
sunca su izgorjela

sva sunca su palila svoje mjesece

kugle vječne vatre

mjesece  nebeske pod sobom na morima mrtvih

svi mjesecu su palili svoja sunca

kugle vječne vode

sunca nebeska pod sobom na morima mrtvih

sva sunca na rubu ranog eha glasa

sunca okupana u zaobljenosti kugle

valjaju se na tri noge kraja neba vatre vode

valjaju se na tri noge početaka zemlje vatre vode

u početku bijaše sunce kao kraj

veće od jednoobraznosti dvoobraznosti troobraznosti stvari prošlih

nosilo je u sebi na kamenu svijeta glas pijeska pustinjskog

otkrivalo mjesecu svjetlucavo prošlo

otvorilo u sebi kamen prosulo pijesak na mrtva mora

prosulo iz sebe sve pjesme pustinje

na kraju je bio mjesec kao početak

manji od trajanja budućih stvari

nosio je u sebi pjesmu trube

otkrivao na suncu budući sjaj

otvarao u sebi more crveno

prošao suvim stopalom

zaključali su u sebi juče danas sjutra

zaključali su u sebi vrijeme

zaključali su u sebi pjesmu

na trubama jerihonskim raste

kamenje raspalo kamenje smrvljeno

na rosi Hermona na ulju Siona

okupane u oblini tronošca

tri nogara mira

jednom srcu svijeta

valjaju se jedna na drugu druga na treću kuglu

okupane na zlatnoj kapiji

ulja na bradi aarona

sunce mjesec nebo zemlja

počeci krajevi stoljeća

gore suvi i mokri

puni vatre vode svijetla

topline vreline mraza

pale se ne spaljuju

prošle buduće sadašnje

opojni dani noći

Agnieszka Syska

skąpane w bramie

wszystkie słońca paliły swoje księżyce

kule ognia wiekuiste

księżyce naniebne pod sobą na morzach martwych

wszystkie księżyce paliły swoje słońca

kule wody wiekuiste

słońca naniebne pod sobą na morzach martwych

wszystkie słońca na krańcach początków głosów ech

słońca skąpane w kolistości kuli

toczą się po trzech trójnogach nieba ogniach wodach końcach

toczą się po trzech trójnogach ziemi ogniach wodach początkach

na początku było słońce jak koniec

większe od jednoistości dwoistości troistości rzeczy przeszłych

niosło w sobie śpiew piasku pustynnego na kamieniu świata

odsłaniało przed księżycem świetliste przeszłe

otworzyło w sobie kamień wysypało piasek na morza martwe

wysypało z siebie wszystkie pustynie śpiewu

na końcu był księżyc jak początek

mniejszy od wiekuistości rzeczy przyszłych

niósł w sobie pieśń trąby

odsłaniał przed słońcem świetliste przyszłe

otworzył w sobie morze czerwone

przeszedł suchą stopą

zamknęli w sobie wczoraj dzisiaj jutro

zamknęli w sobie czas

zamknęli w sobie pieśń

na trąbach jerychońskich się unoszą

kamienie rozpadłe kamienie skruszone

na rosach z hermonu na olejach z syjonu

skąpane w kolistości trójnoga

trzech nogach pokoju

jednym sercu świata 

toczą się z pierwszej na drugą z drugiej na trzecią kulę

skąpane w złotej bramie

oleje na brodzie aarona

słońca księżyce nieba ziemie

początki końce wieków

płoną na sucho na mokro

pełnie ognia wody światła

pławice upału mrozu 

palą się nie spalają się

przeszłe przyszłe teraźniejsze

upojne dnie noce

Agnješka Siska
Gospi od Smolenska

što sijete u izmaglicama u radosti ćete žnjeti

magla rose magla će im iz očiju pasti

zemlje od tada neće biti

magla rose će im iz očiju pasti

neba od tada neće biti

magla rose će joj obrisati suze

stigla iz bizanta do rusije

sunca neće biti

magla će joj obrisati suze

dok je

žena neplodna jalova

negdje otišla

magla će joj obrisati suze

katin je došao iz smolenska

mjeseca neće biti

magla će joj obrisatii suze

katin je došao iz smolenska

mjeseca neće biti

magla će joj obrisati suze

dok je

očaj tijelo nerodno neplodno jalovo

negdje otišlo

kada sunca više nema

a treba u radosti skupiti snopove žetve

kada

mjeseca više nema

ova slana magla

danas će obrisati njom smirnu suze smirne iz suprasla

to tijelo slano

nekada je bio bog kao bog

danas je čovjek kao čovjek prošao iako

je nekada bila

ta slana magla

danas će obrisati njom smirnu suze smirne iz suprasla

to tijelo slano

pripremite maglene bačve

za Svetu Liturgiju

pripremite maglene bačve

nekada je bio bog kao bog

danas je čovjek kao čovjek danas je majka kao majka odoše iako

smo nekad bili

mi ćemo sisati

Agnieszka Syska

Mironowi Chodakowskiemu od Matki Boskiej Smoleńskiej

ci co we mgłach sieją żąć będą w radości

mgły rosy mgły im z oczu opadną

ziemi odtąd nie będzie

mgły rosy im z oczu opadną

nieba odtąd nie będzie

mgłą otrę jej łzę

była przyjechała z bizancjum do rosji

słońca nie będzie

mgłą otrę jej łzę

dopokąd

rozpacz niewiasta nieurodzajna niepłodna nieżyzna

dopokąd dokądś była poszła

mgłą otrę jej łzę

była przyjechała z katynia do smoleńska

księżyca nie będzie

mgłą otrę jej łzę

dopokąd

rozpacz ciało nieurodzajne niepłodne nieżyzne

dopokąd dokądś było poszło

dokąd było poszło ciało

żąć w rozpaczy

dokąd jest idzie dusza

kędy

słońca już nie ma

a trzeba zbierać w radości snopy z zasiewu

kędy

księżyca już nie ma

owędy była poszła dusza

radościami uwielbienia szła

owędy jest idzie

ongiś był bóg jako bóg

dzisiaj jest człowiek jako człowiek przeszedł mimo

ongiś byliśmy

słona ta mgła

dziś otrę nią mirrę łzę mirrę z supraśla

słona ta mgła

gotujcie mgławe kadzie

na boską liturgię

gotujcie mgławe kadzie

ongiś był bóg jako bóg

dzisiaj jest człowiek jako człowiek dzisiaj jest matka jako matka przeszli mimo

ongiś byliśmy

Prevela s poljskog  Ivona Vujisić        

______

*  Postovani, /  ja Vam saljem i druge moje pjesme (knjiga "Svezaprepascivalo ga"/ "Zaprepasten je u svemu").  - AGNIESZKA SYSKA . - Videti više o ovoj ambicioznoj, mladoj i lepoj poljskoj pesnikinji   Agnješka Siska, Krik predsvetova, Život i ostalo

ЈАТАЦИ...

"Новости" у новобеоградској кафани "Луда кућа" у којој се Караџић гостио као доктор Драган Дабић. - Да смо знали ко је, били бисмо му јатаци / Б. Ц. | 25. март 2016. 08:00 | 

Фото: Милена АНЂЕЛА

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Додик: Удариће нам у темеље
• 
  Не дамо да се угрози Српска

• Караџић: Зар Европа после Париза и Брисела не зна против кога смо се ми борили?
• Студенти прете бунтом
• Шта је обећао Ричард Холбрук?

ЈА бих хтео Радоване да ти кажем, моја љубав према теби не може се описати - кроз сузе говори и пева Душан Рађеновић. Родом из Книна. - Ти си Србин и по. 

За столом, он и још четворица сталних гостију малене новобеоградске кафане "Луда кућа", чекају пресуду Хашког трибунала. Без телевизијског преноса. Уз чашице вињака, шљивовице, пиво... Изнад њих на зиду, урамљене слике Радована Караџића. Са друге стране "гледају" Милошевић, Његош, Младић...

У углу гусле, на којима је и сам Караџић знао да "одгуди", док је често као др Драган Дабић овде долазио. А да га нико, чак и од ових људи који су са њим седели, није препознао.

- Знао сам га и пре рата, и за време рата, а толико пута са њим седео за овим столом, и нисам га препознао - прича Небојша Јеврић, дугогодишњи ратни репортер. - Ретко је говорио. Био је човек у дубокој молитви. У фази тиховања, попут светогорских монаха. Залуд му суде, јер он је у другим световима, недостижним обичним смртницима.Већ две деценије свакога дана за истим столом седи Исус из Житног Потока, како се представља. Пио је, онда, и са др Дабићем.

- Да сам знао да је он, први бих му био јатак.

Говоре, сећају се, проклињу Хаг, Европу, Америку...

- Трагедија Радована Караџића, трагедија је Срба, суде Радовану, суде српском народу. Морам још једну, по мом личком обичају, да запевам за Радована - устаје Рађеновић. Поклони се и почне: "Изађи Рашо из те рупе, да те Карла пољуби у дупе...".

Да смо знали ко је, били бисмо му јатаци