НОВА ОСЕЋАЈНОСТ
Већ дуже време не излазе књижевни часописи које сте основали и штампали о свом трошку: Трећа Србија, Идентитет, Посебна породична заветина, Оркестар СУЗ? Исплати ли се штампање књижевних часописа данас? Да ли је могуће штампање књижевних часописа без подршке друштва, државе, фондова или фондација, или без помоћи извесних добротвора или филантропа?
Овим питањима започињемо разговор са Господином Белатукадрузом (књижевни псеудоним Мирослава Лукића, 1950, - Србија -), уредником, песником, издавачем, оснивачем две угледне књижевне награде, координатором утицајног књижевног и културног електронског сазвежђа „Заветине“ на светској мрежи – Сазвежђа које је постало својеврсни знак препознавања, али и наде, за велики број уметника и писаца, не само из Србије, нити само за писце са простора бивше СФРЈ.
БЕЛАТУКАДРУЗ: Данас још увек штампају неке књижевне часописе у Србији, па и оне које је прегазило време. Финансира их локална самоуправа, или министарство културе, или они који имају пара. Такви часописи излазе нередовно, два или три двоброја годишње; немају своју редовну читалачку публику; добро су одштампани, шарени као папагаји. Да ми је знати ко то још чита осим одговорног уредника, коректора, и понеког младог сарадника? Већина савремених књижевних часописа, или зборника – тешких по неколико килограма, одбија ме. Па, и Летопис МЦ. Понекада се добра часописна традиција с временом извргне у нешто сасвим треће...Зато што сам био незадовољан већином књижевних часописа у Србији, још од 2000. године, ја сам покретао своје књижевне часописе, и током неколико година, то јест, током читаве прве деценије новог миленијума, успео сам да објавим, уз помоћ штапа и канапа, преко стотинак свесака, пружајући тако шансу многима...Отварајући многе прозоре на мрачној кућерини савремене српске књижевности, која је временом надувана, као какво Потемкиново књижевно село.
