Стојан
Богдановић, њим самим
Стојан
Богдановић је рођен 1944. Године у Великом Боњинцу, Бабушница. Основну школу и
гимназију завшио је у Књажевцу. Студирао је у Београду, Паризу и Новом Саду.
Доктор је математичких наука. Песме су му превођене на енглески, француски,
румунски, италијански и грчки језик. Почасни је грађанин Књажевца. Добитник је
награде „11. јануар“, највећег признања града Ниша. Објавио је следеће књиге: Биг Бен (Београд, 1977) одлазим а остаје нејасно
(Крушевац-Књажевац, 1990) зна се
(Ниш, 1991) црна рупа (Зајечар, 2003;
Ниш, 2004) господар (Ниш, 2004) човек песма (Врање, 2007) Бдења и буђења (коауторска,
Сврљиг-Књажевац) Трунке (Панчево,
2011/2012; Књажевац, 20012) О ДА
(Београд-Књажевац, 2013)
У разговору са Стојаном Богдановићем, М. Тодоровић (фотодокументација "Заветина") |
***
Улазите у „златно доба“ живота. (објавили сте у „паралелном животу“ с професионалном математичком професијом 10 збирки песама, књигу мисли, прозе...оснивали листове (Разлог), уређивали књижевне часописе (Бдење, Исток)...аутор сте бројних математичких књига…
Улазите у „златно доба“ живота. (објавили сте у „паралелном животу“ с професионалном математичком професијом 10 збирки песама, књигу мисли, прозе...оснивали листове (Разлог), уређивали књижевне часописе (Бдење, Исток)...аутор сте бројних математичких књига…
Шта каже Стојан Богдановић, сада
када се на неки начин „сумира“ једна фаза живота и написано, како гледате на
пређени пут, животни и
стваралачки, на све оне ломове на крају
20 века (Вукодава , Мадељштам), нашу литертуру, културу…
Мој вишедеценијски
пријатељ песник Мирослав Тодоровић послао ми је нека своја питања на која треба
да одговорим, тј. да се исповедим као да сам на самрти. Додуше, негде у тим
питањима је сакрио, врло дискретно, а он то уме
да ради, да је за ову прилику ово коначан број тих питања, а додатак ми
следује, за осамдесети рођендан.
Што се мене тиче, имам и
сам много питања, оставићу их сада у страну, али одмах морам да
признам да ми је све ово врло тешко, јер сам ја постављао питања и испитивао
преко четрдесет година. На нека моја питања сам и одговорио, на нека су други
одговорили. А сада ево шта ме је задесило.
Каже он, Улазите у „златно доба“ живота.
То златно требало би да је жућкасто, то за сада, срећом, није. А то како неки
схватају своје и туђе године, то ме још не занима. Просто, време и не постоји,
осим ако није мера живота. Енглези кажу осам живота је потребно да се научи
како се носи фрак, мој деда Николча је говорио четири живота су потребна да се
научи како се носи шешир... И сада шта је време?
Моје „математичко време“ је текло у два правца. Прво, бавио сам се
алгебром, теоријом аутомата, теоријом фази скупова, написао сам сам или са
сарадницима преко сто шестдесет радова и пет монографија, и о томе не бих овде,
јер је то обрађивано и оцењивано и може се наћи преко Гугла на сајтовима. Други
правац, паралелно, био је рад са ђацима и студентима, и једни и други су ђаци,
што сам ја много волео, а све мислим и да сам то успешно радио, јер сам био
шест пута ментор за израду докторских дисертација, потом магистратуре,
специјализације. Преко педест пута сам био у комисијама за одбрану неког рада.
Имао
сам сјајне студенте, који су одавно већ професори. Комплетан списак се налази у
књизи др Жарка Поповића: Библиографија др Стојана Богдановића, Ниш, 2011,
Економски факултет, која се такође може наћи на разним сајтовима.
Док сам био професор гимназије у
Панчеву, такође сам имао сјајне ђаке. За њих сам уређивао Додатак за математику
у листу НЕ, чији је главни уредник био песник Момчило Параушић, тадашњи
професор филозофије, а ја сам био председник савета тога листа. Лист је био
врло високог нивоа, уз учешће ђака, који су ту пекли занат, песнички, књижевни,
новинарски. Чак је лист НЕ био и издавач Антологије
војвођанске поезије, чији је састављач, песник Јован Зивлак, био тадашњи
главни уредник новосадског часописа Поља. Момчило Параушић је такође био
покретач и главни уредник тзв. младе поезије, која је објављивана у Рукописима,
који и данас излазе. Кроз Рукописе су прошли многи Панчевци, данас афирмисани
песници. У рукописима смо као уредници били Душан Вукајловић и ја (бр. 2. и бр.
3. око 1977. године), али су нас најурили. Били смо неподобни. У то време,
властодршци су све кројили у Комитету. Тамо су рекли да смо нас двојица неподобни,
а Момчила су оставили још неко време. Њега су могли да киње, а он је то
подносио! јер су му оца ни кривог ни дужног прогласили за четника, и наравно
убили човека, и учитеља. Отац му је био
учитељ, што је у то време био прави бисер, и то краљевски. Ја сам после
отишао на ПМФ у Новом Саду, Момчило је радио у гимназији још годину-две, па је
отишао у Београд, радио је као новинар и уредник у Просветном прегледу. Држава
се огрешила о тог човека, а и Панчево се није боље понело. Био је изванредан медијатор
за рад са младима и одличан стваралац.
У Панчеву је било књижевника, сликара
и других интелектуалаца. Било је професора на разним факултетима у Београду, и
другде. Потенцијала је било. Сликари су били организовани око Делиблатске
колоније и водио их је чувени Стојан Трумић, члан Академије Леонардо да Винчи у
Риму, углавном су то били његови гимназијски ђаци, о Трумићу сам већ писао, али
ако буде простора овде, можемо се нечега подсетити, а писци су се провлачили
поред њих, као гости-дневни, дођу ујутру, оду увече.
Писци су се договарали десетак година да
направе часопис, док сам био тамо то се није десило. Незахвално је то
разглабати, једни су били чланови Друштва књижевника Војводине, а други су били
чланови Удружења књижевника Србије у Београду, чији колективни члан је било и
Друштво књижевника Војводине, Румуни су имали свој часопис, Лумину, и сви смо
се дружили и као сарађивали, али нису могли да се договоре ни око имена
часописа. Све се то кувало у Комитету. Они су то тако кували да се не направи
часопис, јер су се бојали интелектуалаца. Сада у Панчеву постоје гласовити
часописи: Квартал, чији главни уредник је књижевник Васа Павковић, Свеске, чији
уредник је Милан Орлић, ... Излазе и Рукописи, за њих је везана сада републичка
манифестација...
Књижевници су ораганизовали књижевну
колонију у Делиблатској пешчари. Поред домаћих учесника, Драгутин Илкић,
Момчило Параушић, Богдан Мрвош, Душан Вукајловић, Божидар Вујић, Градимир
Стојковић, Милан Тинтор, Стојан Богдановић, ...били су ту и угледни гости,
Слободан Ракитић, Вујица Решин Туцић,
Милутин Петровић, Слободан Зубановић, Душко Новаковић,... Био је и Иван
Ракиџић, редитељ. Требало је да дођу и
Васко Попа и Владимир Стојшин. Књижевна колонија је трајала једно вече. Тема је
била, Иронија у поезији. На почетку рада колоније учесници су отпевали химну
Светом Сави. То је био разлог краткоћи Књижевене колоније. Наравно, док сам се
ја мотао по Панчеву, до последњег рата, нешто слично се није организовало код
Девојачког бунара.
Већ је била држава на издисају. Диктатор
је онемоћао. Његови подрепаши нису се могли договорити око деобе наслеђа.
Демонтажа државе је почела, а била је пажљиво припремана деценијама. Једн
колега из Словачке, кога сам срео на једној конференцији о полугрупама, ме је
питао у Кун Мингу, НР Кина, Како сте успели да упропастите онако красну државу?
До данас, нисам на то питање одговорио ни себи. Али Демонтажа Србије се ових
дана наставља. Многи су мислили да је ствар завршена двехиљадитих, али су се ови
повратили да државу докусуре.
Пошто сам се поново обрео у Књажевцу,
покренули смо у то време, деведесетих, Независан грађански гласник РАЗЛОГ. Редакција је радила у саставу, главни и
одговорни уредник, Драган Јовановић, ликовни уредници, Драгољуб Сандић, Раде Ристић,
Технички уредник, Томислав Живковић, лектори, Предраг Милисављевић, Наташа
Богдановић, Фотографије, Саша Милутиновић, уреднички колегијум, др Стојан
Богдановић, Светозар Јовановић, Миодраг Станишић, Зоран Раденковић, Милован
Ђурић, Борко Милосављевић, Саша Раденковић, Бранислав Денчић, Лазар Боцић,
Симонида Гаврић, Зоран Видојковић, Петар Живковић, Звонимир Павковић, и
директор, Јован Исаков. Тада је било великих
превирања и ја сам се нашао на тој ветрометини. Учинило ми се да можемо нешто
да променимо, па смо основали тај лист како бисмо могли да износимо своје
ставове, а и народ да покренемо. Али власт је била немилосрдна
и брзо су нас угушили. Но резултати су се видели после десетак година. Био сам
уредник у неклико математичких часописа, код нас, а и у иностранству. Писао сам
и оцењиво математичке радове у Мат.... али нећемо о
томе. Уредник сам у часопису Бдење (Књажевац-Сврљиг), ових дана смо
покренули нови часопис Исток (Књажевац)
Што се „сумирања“ тиче,
мислим да је рано то чинити, боље је да то други учине. Неће то историја
пропустити, ни она математичка, ни књижевна, ни филозофска, а ни политичка
историја. Људи воле по томе да копају. Нарочито воле да њушкају по туђим
судбинама, па још ако нађу неку несрећу у животу тога и тога, онда је то права
посластица. Али има и оних који то озбиљно бележе, озбиљно схватају и озбиљно
истражују. И све се намести тамо где му је место. Понекад се чини са
закашњењем, али се намести. Не бих овде говорио о мом доприносу науци или
књижевности. Могу рећи да нисам задовољан постигнутим, што је једино нормално
понашање. Иначе, да сам урадио оно што сам хтео, онда бих престао да радим, па
бих почео нешто ново, нешто друго, итд. Дакле, овај апсурд нас доводи до
закључка: нема престајања. Идемо даље!
Неки су прошли век доживели као век Вукодава (Мандељштам). Можемо
крстити век како хоћемо. И не постоји век који је посебно прављен за уметност,
за науку. За неке је то био век Вукодава, за неке није. То вам је као када
причате причу како се данас много краду аутомобили. Све је то релативно, и у
процентима је то „без везе“ изражавати, јер ако вама украду аутомобил, онда је
то за вас сто посто, а за другога није. Ту је битан психолошки удар, а не
статистика. А у петнаестом веку није било толиких крађа аутомобила, из простог
разлога што није било аутомобила. И наравно да у
петнаестом веку сто посто није било крађа аутомобила. Нагомила се мисао и почне
да кипи. Излази на све стране. Тако је на пример, са математиком, она се у
прошлом веку „угојила“ више десетина пута. Сада је то гојење веће, у краћем
року. Зато што се та мисао хвата брже и боље. Коначно људи су смислили како и
прасе брже да угоје. Слично је и са књижевношћу, са сликарством. Па колико је
људи могло да се бави сликарством пре двадест векова, или поезијом. Ко је могао
да издржава те уметнике и колико њих, мало. Када је нахватана мисао која може
више да допринесе производњи добара за физички опстанак, онда су људи почели
више да се баве уметношћу, што би моја прабаба рекла имали су довољно времена
„да се блесаве“. Наравно да је увек сумњиво, да ли то није на туђ рачун! Ево
зашто је сумњиво и где треба упирати прст. Сумњиво је зато што људи који то
лаички посматрају или они који то злонамерно посматрају изједначавају ствараоце
са онима који уживају у производима стваралаштава. За ове потоње постоји
могућност да до производа стваралаштва дођу на паразитски начин. А прави
уметници, ствараоци, они ће увек зависити од моћи нахватене мисли. Одужила ми
се прича. Скратићу. Свет није тако створен да можемо рећи, сада ћемо у овом
веку правити тарабе, а у следећем ћемо ограђивати од штеточина, а у оном трећем
ћемо се бавити науком, када измислимо точак, онда прелазимо на уметност.
Постојале су цивилизације које су имале знатног успеха у грађевинарству и
архитектури, дакле, у уметности, а да нису знале за точак. Свако је време,
време за уметност и за науку. Мука то најбоље регулише.
Мука
је онај део живљења који се мери потрошеном мишљу, па сам тим и потрошеном
енергијом. Троши се мисао, па и промисао, и свака концентрација мисли има своју
муку. Свака песма има своју муку, па
ту сам у ствари рекао две чињенице, да песма садржи муку као садржај, а друга
чињеница је да се за исказ ове мисли потрошила мисао, односно енергија. Е сада
разни распредачи распредају приче о различитим мукама. Ја не мислим да је мука
онога што оре већа од муке оног који ствара песму, нити од муке онога који
треба да реши неку једначину, нити од љубавних, тзв. слатких мука, нити...
Свако има своју муку. Да ли се мука може мерити, то овога тренутка не знам, јер
је то исувише комплексно, дотераће нас до бола, па сад, постоји физички бол,
постоје душевне боли. И да би вука истерали на чистац, потребно је много нових
појмова да дефинишемо, што за мене није
незанимљиво, али питање је, да ли је за ову прилику.
***
Од
прве објављене збирке биг бен (1977) ево мину скоро четири десетлећа. Како се одвијао ваш песнички пут? У којој
мери је песник одмагао (помагао) математичару и обратно? Шта вам је значила
поезија?
На толике године ме
подсећају критичари, у које спадате и Ви, јер они воле сумирања, и сума
сумарум, прођоше године. Једна моја пријатељица, подсети ме пре неки дан да јој
је прошло и ово тридесето лето. Није се жалила, онако, али ја сам у предности,
моје није прошло, иако смо заједно ишли у школу. Ја сам
тамо пискарао понешто, а поезијом сам почео да се бавим у Паризу, где сам
отишао да специјализирам Теорију скупова. Ову теорију сам оставио, умало не
оставих и математику, јер Париз је Париз, сада то знају чак и они који тамо
нису били. Тамо сам имао времена, а и прилике су се намештале, да нешто више
прочитам и чујем. Јер је тамо долазио сав уметнички свет да покаже шта има и шта
зна. Ето прилике, ко хоће да види и да научи. У Паризу сам имао прилику да
упознам Сартра, Вилалонгу,... По повратку из Париза некако спонтано сам почео
да се дружим, најпре са песницима из окружења, Момчилом Параушићем, Душаном
Вукајловићем, Михајем Аврамескуом, Јоаном Флором, а потом и са Браном
Петровићем, Милутином Петровићем, Јованом Зивлаком,... Виђао сам и Брану
Црнчевића, Васка Попу,...
Једном приликом смо Мома, Мрвош и ја
седели у ресторану Парк у Панчеву, то је тада било култно место, они су
расправљали о поезији и ја сам се придружио расправи, Мрвош ме је сумњичаво
посматаро откуда сад овај да се разуме и у поезију, не знам како се то десило,
али ту су се на столу нашле моје песме, које је Мрвош брзински прочитао, да би скоро подвриснуо, Момо,
видиш ли ти шта ради овај математичар! Ја сам им донео из Париза нови израз, а
и нове теме. Дотле, они су се држали романтизма, класике коју су учили по
школама, да не кажем, скоро до гусала. Ми знамо шта су после писали, али узмите
прве Момине књиге, па ћете видети. Мувао сам се поред Књижевне речи и поред
Поља. Понешто сам и објављивао. Тако сам дошао до књиге Биг Бен, која је прошла на конкурсу Књижевне омладине Србије и
Удружења књижевника Србије. Књижица је добро прихваћена, али ја сам имао и неке
друге обавезе, и друге љубави.
Што се тиче односа песника и
математичара, то питање су ми постављали милион пута, а ту нема никакве
колизије, нити опозита, јер и математика и поезија користе тзв. сведени израз,
плус машта. Немојте мислити да математичари истраживачи нису маштовити. Па, да
је тако, онда би још били на дрвету. Обични људи се чуде, јер су у животу
сретали учитеље, наставнике, професоре, који су им предавали математику и то је
све њихово знање о тој професији. А има и оних који су отишли да студирају
књижевност, зато што нису за математику, или зато што не знају математику. Па,
ако се нешто не зна, онда се загреје столица. А да се неко бави граматиком и да
није за математику, е веће глупости, можда, и нема. Конструкција реченица, или још
даље, прављење језика, и формалног и неформалног има део формалности. Нема
језика без граматике, говорим о обичној граматици, за коју бар интуитивно знамо
о чему је реч. А та граматика је апарат за прављење реченица и рачун са њима,
што је превасходно садржај математичке логике.
Ову сам причу испричао и за правнике:
Правници. Пропис би требало да буде правило
по коме се неко понаша, тј. по коме би требало да се понаша. Не, не мора то да
буде појединац. Могу то да буду и разне групе и групице. Свуда у свету је
уобичајено да се ти прописи, које
властодржац доноси, називају закони! Тај, неки пропис, би био закон ако је њиме
регулисан неки дрштвени однос који ће бити трајног карактера, а такав не постоји.
Но у том неком пропису оне мање целине називају се тачкама. Обично те прописе
сачине правници. А они су паметни људи. Наши правници, они које ја срећем или
које гледам на телевизији; међу њима има и професора универзитета; по правилу
се изјашњавају, и упорно се хвале, на сва уста, да су студије
права уписали зато што нису знали математику, тј. зато што им је математика
била слаба тачка. Е, ти се после баве дедукцијама, прописима и тачкама и
тачкицама и подтачкама које називају законимa.
Више пута сам цитирао Карла Вајерштраса,
који је говорио, Ко није помало песник не може бити математичар. Не знам кога
се Карл бојао, али моје је мишљење да се
песник и математичар разликују само уколико један од њих није то што јесте.
А о значају поезије се говорило још у
време Конфуција. Ч'ен К'анг је упитао Појуа, Конфуцијевог сина јединца, Да ли
те је икад нечем нарочитом учио твој отац?“ Поју је одговорио: „ Није. Једног
дана је стајао сâм и ја сам протрчао поред двора, а он ме је упитао: 'Да ли си
читао поезију?' А ја сам одговорио: 'Нисам још.' Он је рекао: 'Ако не проучаваш
песништво, језик ти неће бити углађен.' Онда сам се вратио и проучавао
песништво. Конфуције је рекао: „Образовање почиње поезијом, развија се
неговањем свог понашања и усавршава се музиком.“ А не знам да ли има нешто важније
од овога!
Пошто сам се поново, по ко зна који пут
нашао у Књажевцу, а са послом сам већ био у Нишу, на Економском факултету, код
мене се једнога дана појавио песник Мирослав Тодоровић, то је овај исти, који
се сада појављује у лику „попа“ који би требало да ме исповеди, као да баш овог
тренутка треба да испустим душу. Е што се тога тиче, мораћете и ви заједно са
њим и са још некима да попричекате. Тај се ту појавио да испитује о издаваштву.
А када сам му ја у раговору о поезији споменуо Мишоа, Паунда, Елиота и не знам
кога још, он се онда уозбиљио, и богме је почео чешће да навраћа код мене. Пита
ме, пишем ли што, Понешто, одговорих и дадох му неке моје забелешке, руком
писане. Он узе, рече да ће то погледати. И не беше га неко време, док једнога
дана дође, развукао осмех, питасмо се за здравље, ја га упитах за оне моје
белешке. Не знам, волео сам то да имам,
искрено речено, прибојавао сам се да ми се то не загуби. Мирослав ми
тада пружи један свежањ папира. Одмах сам уочио да су то песме, откуцане на
писаћој машини, Оливети или Бисер, из тога времена, јер компјутера није ни
било. Питам га, Шта је то, Књига, Каква књига, а он ће, Па твоја књига,
прекуцао сам оне твоје песме и однео код издавача, Какав издавач, питам,
Просвета у Нишу, Код Добривоја Јевтића, Јевта каже да му се свиђа, само можда
није лоше да допишеш још неколико песама. Тако је било. Пошто сам дописао још
нешто, књига је убрзо изашла код Просвете, у Нишу. Сада он мени поставља питања
о томе како је све то ишло, а он је у томе више учествовао од мене. Па могао је
и сам ово да напише, него хоће да му ја сада вратим „дуг“, тј. да пишем ове
одговоре као луд, а он да се потпише као аутор. Нека му је. Видеће он свог
Богдановића. Бар у још једном издању, али не верујем да ће бити једино.
(Одломак)