После запажене песничке збирке Род (Просвета, Београд, 2006) која је
донела ауторов избор из ранијих, такође вредних књига: Родна кућа (1994), Ваздушна опасност (1999), Провала облака или ујед
зверињака (2001) и Стршљенови на Велику Госпојину у Заови (2004), Милисав
Миленковић излази на литерарно поприште са новим лирским остварењем Више светлости. Доноси ли ова књига
стварно више светлости у српску
модерну поезију?
Род се
завршава песмом „Певаше песник“, објављеном у Књижевним новинама; та песма налази се и у збирци Више светлости. Није то једина копча
између изборника и нове Миленковићеве
књиге. Оно што их повезује, пре свега, је рескост, жестина, мужевност,
изворност и, извесна, веома функционална, лирска опорост, лишена нападних
стилских фигура. Аутентична, самосвојна поезија Миленковићева, убеђени смо, још
увек није прихваћена у довољној мери као таква, али то иде на душу наше инертне
и генерацијски острашћене, споредне и спорадичне, књижевне критике. Као и у
ранијим збиркама, и у овој о којој пишемо, песник песму „снабдева“ подацима о
времену њеног настанка (понекад прецизира и место) и тако је чини, у извесном смислу,
дневничком лирском рефлексијом, одазивом на дешавања у свету и код нас, око
њега, али и трепетним, не ретко и језним, „описом“ збивања у песничкој души.
Књига је, независно од циклуса
које има, троделна: доминирају сонети, али има и песама у слободном стиху, а
завршни циклус насловљен „Записи“ састоји се од лирских проза, мини есеја.
Веома често песма садржи мото те она бива песниково пружање руке песнику од
чијег се стиха или од чијих се стихова „кренуло“. Тако се унутар ове збирке (и
раније је, када је о Миленковићу реч, то био случај) успоставља право песничко братство по несаници. Задржимо се на
једном, али драгоценом, примеру. Први циклус збирке, насловљен индикативно „Кад
млидијах...“ сачињен је од песама које за мото узимају стихове, али још чешће
последње изговорене реченице, знаменитих песника и писаца, и наших и страних:
Александра Сергејевича Пушкина, Бранка Радичевића, Марине Цветајеве, Андре
Жида, Андреја Белог, Јохана Волфганга Гетеа, Фридриха Шилера, Растка Петровића,
Вељка Петровића. Друштво је с мером одабрано, а песников је задатак био да у
песмама које су стваралачки ехо стихова
мота којим се „отварају“ не подбаци и оствари лирски суштински дијалог са
писцима с којима се, накнадни, разговор води.
Читава последња збирка Милисава
Миленковића игра, помало опасну, игру засновану на хоризонту изневерених
очекивања. Помало необично, окончава се, већ споменутим, прозним прилозима.
Вешто комбинује, а да их не супротстави притом, везани и слободни стих.
Тематски је сасвим разноврсна. Мења и унутар једне песме ритам не дозвољавајући
јој да се без отпора препусти звуку чијом би нас монотонијом уморила. И унутар
сонета допушта да се понеки стих намерно изглоби, да нека рима само условно
буде то (не бисмо је могли, ни смели, одредити као „трапаву“, већ пре као полуодусталу), а тиме се постижу веома
упечатљиви ефекти. Тако се добија песма којом трепере, као што је насловом
нашег текста истакнуто, чарни дрхтаји.
Миленковићевим песмама просине
понека архаична реч:домаја, зловесник,
муњоносни, плавуњав, увратина, чарни. Неколике речи праве су,
најфреквентније, речи-теме читаве збирке (занимљив је њихов списак): небо; олуја; омча; мајка; душа. Али и: јецај и јецати. Посебно је интересантна птичја, симболичка, скала, дата у
градацији пуној контрастних елемената: славуј –гавран-орао.
Богатство звучне равни (песник зна
да семантичко озвучи, једнако као што је вешт извести и обрнуту „операцију“)
илустроваћемо једним јединим примером (пред нама је прави звукоплет асонанци,
алитерација и игри речи): Дави те немоћи неман
па пристанеш и сам нем („Плен“).
Миленковић се указује као мајстор
метафоричких синтагми и, метафориком и метафизиком прожетих, амбивалентних,
примарно симболичких, песничких слика: ропство
живота („Последње речи“); са опном
самоће (Исто); утробе страха („Бојим
се“); Дан је био устрељен рањеном звездом
(„Плен“);...душа ти а не вена крвари (Исто); Уморни Путник би да склопи очи / Тражи
јастуке времена бола и глади („Путник на починку“); Смрти зађи у амбис / Ево сам човек / Изван тебе и себе / Сав на земљи и
на небу („Не бојим се“), Јесу куршум
што у чело смрт стреља („Кад млидијах...“), У животу све ми смркнуто / Притиска и сунце у мени („Кад
млидијах...“). Неколике синтагме су очито синестезијске: плава туга („Ићи...“); неколике оксиморонске: ћораву танад („Певаше песник“), јато
пепела („Вечна ватра“), тишином да
зајеца („Певаше песник“), тонемо
мукло („Невини тонемо у јесење магле и клонућа...“). Миленковићеве песничке
слике имају у корену онеобичавање. Можемо то илустровати оном у којој није смрт
та која убија него је куршум онај који смрти долази главе. Амбивалентност се да
уочити, на пример, у слици у којој се пева о смркнутом животу, али тако што се
вели да је његова смркнутост толика да притиска и сунце у песнику. На страну,
метафоричност и симболичност сунца које се у песнику настанило, споменут
притисак је семантички двокрак: и сунце, скривено у песнику, га врши.
Цитате, и скривене (они су
уметнички вишезначајни) откривамо, осим у првом циклусу, и у песмама осталих.
Када песник говори, на пример, о омчи, он не призива само Јесењина који се, у
последње време оспораваној верзији смрти, обесио у хотелу „Англетер“, већ и,
преко песме „Омча Англетера“, на данас готово сасвим заборављеног нашег песника
Чедомира Миндеровића. Треба ли изабрати најбољу песму збирке, наш избор се
зауставља на песми „Ако опет покушаш“. Свиђају нам се и песме „Не бојим се“ и
„Кад млидијах умрети...“. Једнако и наслов песме „Не бојим се да се не бојим“,
сасвим амбивалентан. Пажљиво треба ишчитати промишљен прозни запис „Смрт“ посвећен
песницима самоубицама. Глагол који најбоље „покрива“ поезију која је пред нама
глагол је којег у песмама нема, али као да, изнутра, сваку од њих премрежава: заслободити. Читање Миленковићевих
песама – реакција и срцем и душом на оно што песника, његов род, нашу земљу,
свет угрожава, ослобађа њихове читаоце пепела унутрашње горчине која се и у
њима самима временом наталожила.
Може ли поезија чврсто везана за
традицију бити добра? Миленковићева збирка показује, и доказује, да може. Она
је налик на слике наивних сликара. На први поглед, али само на њега, оне делују
једноставно и старомодно. Када им посветимо пуну пажњу, освајају нас унутрашњим
пламеном. Његовим варницама. Чине то и Миленковићеве песме.