Translate

Претражи овај блог

Укупно приказа странице

Петар Божовић: Нисмо ни осетили када су нам извадили мозак

понедељак, 30. септембар 2013.

УЛИЦА / Милена Вукоје Стаменковић

Аутор Милена Вукоје Стаменковић

Моја луда,луда глава.Не слуша здрав разум.Распиње се између жеља и онога што мисли да је потребно да уради.Иако можда нико од ње то ни не очекује.
Хоће да легнем на под,да дигнем ноге високо у ваздух и да бројим бубе и птице које ме прелећу.Али уместо тога ја узимам крпу за прашину и бришем прашину са стола,ормара,књига,иако је тамо можда ни нема.
Унутрашње растројство је дијагноза коју постављам сама себи.Хвата ме за гушу.Из чистог мира срце удара у ритму там–тама.Све у мени трепери.Осећам га у грлу,како прелази у уста.Зуби цвокоћу.Кажем себи:„диши дубоко,диши дубоко,један,два три,удахни,издахни...“
Не помаже.Грабљивица у мени зарива прсте дубоко у месо.Не видим
 крв,али је осећам.
Трчим низ степенице и уз степенице.Не помаже.Притисак скаче
Онда се ухватим за неку идеју и кажем себи:„урадићу то,то је најбоље.“После пола сата мењам мишљење.

Идем да ходам.Можда ћу побећи од себе.

Вечерас знам да не могу да побегнем од себе.Нико не може да побегне од себе.
Док седим за столом и бројим ударце свог срца и муклу бол у глави стижу мисли.Чини ми се да сам способна да се ухватим у коштац са свим и свачим.А онда опет–кажем себи:„кукавица си,права стрина,ништа ти не полази за руком,стално попушташ и прихваташ“.
У том моменту мрзим се страшно,мрзим себе највише на свету.Своју недореченост,несналажљивост.

Плачем.И нико тај плач ни да чује.Јер,ја и не желим да га чује.

Опет је ноћ.Заривам зубе у усну.Киша добује.Сва светла у стану су погашена.Кроз прозор хватам светлуцања удаљених фарова на улици и снежне планинске врхове

Шта ми је?У соби ми је тесно.Загушљиво.Загушљиво у мени самој.Моја кожа бриди,хоће да попуца.Тесно ми је у рођеној кожи.А опет,бојим се да кренем.Бојим се мрака и непознатог.Све је као једна дуга,безлична улица.Видим,а слепа сам.

Сетих се.Упеклог јулског сунца.Питоме банатске улице која се протегла.Водим децу да им покажем кућу дедова.Кажем им:„Знам ја где је та кућа.Колико пута сам се ту играла.Наћи ћу је.Ништа не брините“.
Крећем са осмехом на уснама и пуна самопоуздања.
Водим их,водим.И све ми се некако чини да се улица продужила,да је дрвеће другачије порасло.
Окрећем се.Деца питају:„Па где је та кућа“.И ја се питам.Прво у себи,па онда на глас.
Стигосмо до краjа улице.Tамиш се назире.Та дубока, мутна река говори ми да сам залутала.Видим.На крају улице нема ни чесме са које се некад доносила вода,али никада није пила.Та жута,густа и масна вода која је мирисала на хлор.Динарци, који су населили ове банатске шорове увек су се питали:„Па зар је то вода за пиће.Наша,планинска вода је бистра и хладна,па кад се напијеш и сит постајеш гладан.
Збуњена сам и не знам шта да кажем.Деца се осмехују.Осмехујем се и ја док пребирам по глави сећања.
Пронаћи ћу је,кажем им.Морам да је пронађем.Такву кућу,са великим усеченим вратима и тремом,двориштем са амбаром–не могу да заборавим.Нисам залутала.Погледајте,то је та улица.Та кућа заиста постоји,није моја измишљотина.
Верујте ми.Ајдемо,полако натраг.Пронаћи ћу је.
Погледавам кришом децу испод ока.Смешкају се.
А ја ту кућу заиста имам у себи.Сатима сам,кад смо долазили у госте,седела у тим вратима,гледала људе како пролазе.Увече слушала цврчке и пребројавала стоку коју полако уводе у стају.И сад видим ту велику,некад немачку,кућу,у коју су после рата доведени колонисти из брдовитих крајева Херцеговине,Босне и Црне Горе.

При повратку видим да ми неко маше.Тетка Зорка.Видела жена да нешто није у реду,па дошла да помогне.
Како?–питам је.Ништа нисам измислила.Па опет не могу кућу да препознам.
Смеје се и тужно гледа.
Све се променило–каже.Није то она твоја улица.Ни она твоја кућа не постоји.Не,није тачно.Она постоји.Али је мало другачија.Окрени се на десно.Стојиш пред њом.
Погледах.Познат број.Ту је.Стоји.Али без оних врата,без трема,без амбара.Све се некако променило.Смањило.
Гледам је.И видим кућу која  личи на све овдашње куће.Лепа је,а безлична.
Страна.
Сузе клизнуше низ лице и падоше на земљану,утабану улицу.
На улицу,која ми ништа више није значила.

И опет због тога не могу да спавам.Мислим да сам слепа.Изговарам гласно:Слепа си.Слепа.Слепа.
Нема си.Нема.Нема.
Ниси–огласи се Глас.
Тражим га.Не видим га.Али га чујем.Заиста чујем те речи.
Да ли се ти то спрдаш са мном–питам озбиљно.
Његов одговор прекида звоно на другом крају зграде.Нечије лупање вратима.Плач беба.
Чујеш.Видиш.Говориш–изговори тај Глас.

Добро.Шта хоћеш да ми каже?Спремна сам да се свађам.
 Ко си ти?Шта ти замишљаш?–питам га.Знаш ли ти да сам и ја Улица.Једна таква улица из банатског шора.Згодна, шармантна,поштована.
Добро упакована кутија по западноевропским критеријумима.Културна и прилагодљива.Пријатељство овде око мене мирише,али нема боју.Не могу да њиме испуним уста,не могу да га загрлим,бежи,хладно је.И мени је хладно од њега.
Уосталом,више и не знам шта бих хтела.Као да ми је једна нога на копну а друга на води.И срце делим на две половине.И ни једној половини више не припадам потпуно.

Питам се кад почиње одвајање које боли.Кад знаш да нешто волиш изнад свега,да би се тамо вратио,а опет ти стотину ствари и разлога казују да више нема повратка.Кад си растрзан и кад ти је једна унутрашња страна на југу,а друга на северу.Жуде једна за другом и никада не могу да се сретну и помире.Знаш ли одговор?
Наравно да не знаш.Нико га не зна.Знам само да то боли,страшно боли.Не увек.И не често.Али има ноћи када се вукови пробуде у мени,кад гризу и завијају.Тада моје тело плаче и душа покушава да га смири.Али,не иде.Грчим се.Тражим ослонац.
Ја полутанка.Ја дете Балкана и жена уређене Европе.
Не знам одговор–чух Глас.Мораш сама да га пронађеш.
Могу ли ? 
               __________________ Белешка о ауторки:

Милена Вукоје Стаменковић је била дугогодишњи новинар „Вечерњих новости“, и њихов стални дописник из Швајцарске. Сада ради као преводилац.Песник је и приповедач. Пише и објављује на српском и немачком језику.
До сада је објавила књиге поезије:Додир птице(1992),Расточена колена(2001),Бунар(2004),Кад анђели спавају(2008),У тишини собе(2011) и књиге прича:Уста реке(2002) и Приче из огледала(2008).Приредила је зборник Удружења српских писаца у Швајцарској- Завештања 2010.и двојезичну књигу( на српском и немачком језику)Записано у срцу(2010). Добитник је неких награда и признања, а Франкфуртска библиотека је њену песму Близанци (Zwillinge) уврстила у књигу“Најбоље песме 2007/2008“.
Са немачког на српски превела је књигу “Алберта дочекује љубавника“, познате немачке књижевнице Бригит Вандербеке

Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења швајцарских књижевника“AdS“ .
Живи и ствара у Берну, Швајцарска. 
Недавно је постала и  члан Групе ЗАВЕТИНЕ.Запис...
    





Мирослав Лукић

Белатукадруз , Бела Тукадруз