ПАРАДИГМА КУЛТУРНОГ ПОРАЗА
(ПРЕПОРУЧЕНИ ЧЛАНАК, ОДЛОМАК)
Грађа за тзв. Агитпроповску ујдурму
Нинова награда у
служби одржавања колонијалне свести. - МАРКО ТАНАСКОВИЋ | уторак 15.
јануар 2019. 12:53 | Очигледно је да она данас превасходно служи за
одржавање компрадорског модела књижевности који Србима намеће
колонијалну свест
Када је за свој други роман Ходочашће Арсенија Његована
добио Нинову награду за 1970. годину, тада већ више не тако млади писац
Борислав Пекић, бивши робијаш и будући емигрант, на церемонији уручења
награде у фебруару 1971. изговорио је следеће речи: „Прави проблем
књижевности није о чему и како писати, већ за шта и како живети. Па ако
нам та књижевност, као део аутентичне људске историје, у живљењу
помогне, исцрпла је своју битну сврху…“
Ако из наше данашње, пост-миленијумске перспективе читамо ове Пекићеве речи од пре скоро пола века, оне нам делују безнадежно далеко и страно, као оптимистични и племенити ехо из једног посве другачијег времена. Ако је књижевност заиста некада имала моћ да интелектуално ангажује и надахне широке народне масе и да људима помогне у осмишљавању њихових свакодневних живота, морамо констатовати да је она у међувремену велики део те своје друштвене улоге изгубила.
Убрзани развој технологије који није био пропраћен адекватним духовним развојем и последично планско заглупљивање људи путем мас-медија довели су човечанство у стање у коме се књиге читају мање него икада пре иако – барем формално – живимо у времену омасовљене писмености и апсолутне доступности свих садржаја. Капиталистичко устројство, суноврат традиционалног образовног система и потрошачки менталитет такође нису погодовали развоју слободне, мислеће индивидуе какву озбиљна књижевност захтева, како у улози писца, тако и у улози читаоца.
ПАРАДИГМА КУЛТУРНОГ ПОРАЗА
Ти глобални трендови постепеног губитка значаја књижевности закономерно су добили и своје локалне одјеке на нашем тлу. Књижевна сцена у Србији, која вероватно има више писаца него читалаца (о чему сведочи чак 200 романа пријављених за овогодишњу Нинову награду), данас је углавном провинцијално игралиште једне привилеговане и самопроглашене урбане квази-елите која између себе дели награде, признања и уносна постављења у културним институцијама.
Додела Нинове награде за роман године, некада најпрестижније књижевне награде на просторима на којима се говори српски језик, може се посматрати као парадигматична појава у којој се огледа сва дубина националног културног пораза. Ова награда установљена је за време бивше државе, а њен први добитник био је Добрица Ћосић 1955. године за роман Корени, који је, да иронија буде већа, баш недавно успешно екранизован на телевизији, чиме се потврдила његова трајна вредност и самим тим оправдала одлука жирија.
Занимљиво је погледати састав тог првог жирија који је Ћосићу доделио награду. У њему су били Милан Богдановић (као председник), Велибор Глигорић, Стеван Мајсторовић, Борислав Михајловић Михиз, Зоран Мишић и Ели Финци, дакле све најеминентнији књижевни критичари тадашње Југославије. Жири је у мање-више непромењеном и сталном саставу функционисао дуги низ година, што је допринело стабилности критеријума и расту угледа који је награда уживала. Било је, наравно, повремено контроверзних одлука, понеких промашаја и мање вредних добитника, али се ипак може рећи да је награда држала одређени ниво и да је свакако била најрелевантније признање у домену домаће прозе.
Награду су током година добијали велики писци и капитална дела попут Меше Селимовића за Дервиш и смрт, Милоша Црњанског за Роман о Лондону и Данила Киша за Пешчаник. Остаје такође забележено да је нобеловац Иво Андрић никада није добио јер је 1954. процењено да је његова Проклета авлија прекратка да би могла конкурисати као роман, па је титулу првог лауреата понео Ћосић за већ поменуте Корене.
ТРИЈУМФ ИДЕОЛОГИЈЕ НАД ЕСТЕТИКОМ
Кола су, што се реномеа награде тиче, убрзано кренула низбрдо 1994. када је, у туробно време ратова и санкција, додељена Владимиру Арсенијевићу за роман У потпалубљу. Ту су упостављена два опасна преседана. Први је био додељивање награде потпуном почетнику који иза себе није имао ништа објављено пре тог романа, а други додељивање награде из чисто политичких разлога књижевном делу које не задовољава ни минимум уметничких критеријума. Био је то тотални тријумф идеологије над естетиком, а оба ова преседана, култ дебитанта и култ политизације, одредиће ток којим ће се награда даље кретати.*
______
* Видети више; извор: Нови стандард
Ако из наше данашње, пост-миленијумске перспективе читамо ове Пекићеве речи од пре скоро пола века, оне нам делују безнадежно далеко и страно, као оптимистични и племенити ехо из једног посве другачијег времена. Ако је књижевност заиста некада имала моћ да интелектуално ангажује и надахне широке народне масе и да људима помогне у осмишљавању њихових свакодневних живота, морамо констатовати да је она у међувремену велики део те своје друштвене улоге изгубила.
Убрзани развој технологије који није био пропраћен адекватним духовним развојем и последично планско заглупљивање људи путем мас-медија довели су човечанство у стање у коме се књиге читају мање него икада пре иако – барем формално – живимо у времену омасовљене писмености и апсолутне доступности свих садржаја. Капиталистичко устројство, суноврат традиционалног образовног система и потрошачки менталитет такође нису погодовали развоју слободне, мислеће индивидуе какву озбиљна књижевност захтева, како у улози писца, тако и у улози читаоца.
ПАРАДИГМА КУЛТУРНОГ ПОРАЗА
Ти глобални трендови постепеног губитка значаја књижевности закономерно су добили и своје локалне одјеке на нашем тлу. Књижевна сцена у Србији, која вероватно има више писаца него читалаца (о чему сведочи чак 200 романа пријављених за овогодишњу Нинову награду), данас је углавном провинцијално игралиште једне привилеговане и самопроглашене урбане квази-елите која између себе дели награде, признања и уносна постављења у културним институцијама.
Додела Нинове награде за роман године, некада најпрестижније књижевне награде на просторима на којима се говори српски језик, може се посматрати као парадигматична појава у којој се огледа сва дубина националног културног пораза. Ова награда установљена је за време бивше државе, а њен први добитник био је Добрица Ћосић 1955. године за роман Корени, који је, да иронија буде већа, баш недавно успешно екранизован на телевизији, чиме се потврдила његова трајна вредност и самим тим оправдала одлука жирија.
Занимљиво је погледати састав тог првог жирија који је Ћосићу доделио награду. У њему су били Милан Богдановић (као председник), Велибор Глигорић, Стеван Мајсторовић, Борислав Михајловић Михиз, Зоран Мишић и Ели Финци, дакле све најеминентнији књижевни критичари тадашње Југославије. Жири је у мање-више непромењеном и сталном саставу функционисао дуги низ година, што је допринело стабилности критеријума и расту угледа који је награда уживала. Било је, наравно, повремено контроверзних одлука, понеких промашаја и мање вредних добитника, али се ипак може рећи да је награда држала одређени ниво и да је свакако била најрелевантније признање у домену домаће прозе.
Награду су током година добијали велики писци и капитална дела попут Меше Селимовића за Дервиш и смрт, Милоша Црњанског за Роман о Лондону и Данила Киша за Пешчаник. Остаје такође забележено да је нобеловац Иво Андрић никада није добио јер је 1954. процењено да је његова Проклета авлија прекратка да би могла конкурисати као роман, па је титулу првог лауреата понео Ћосић за већ поменуте Корене.
ТРИЈУМФ ИДЕОЛОГИЈЕ НАД ЕСТЕТИКОМ
Кола су, што се реномеа награде тиче, убрзано кренула низбрдо 1994. када је, у туробно време ратова и санкција, додељена Владимиру Арсенијевићу за роман У потпалубљу. Ту су упостављена два опасна преседана. Први је био додељивање награде потпуном почетнику који иза себе није имао ништа објављено пре тог романа, а други додељивање награде из чисто политичких разлога књижевном делу које не задовољава ни минимум уметничких критеријума. Био је то тотални тријумф идеологије над естетиком, а оба ова преседана, култ дебитанта и култ политизације, одредиће ток којим ће се награда даље кретати.*
______
* Видети више; извор: Нови стандард
Нема коментара:
Постави коментар