Наш народ каже - свирцен-пресенданцен

(...)

Песник и малинар, Мирослав Тодоровић, родом из
Ариља. (видети фотографије на Фејсбуку.)

– Кренуо сам у метрополу у добром расположењу, са намером да упознам новог добитника Андрићеве награде, да му честитам на успеху, да му предам мајсторско писмо које сам добио прошле године и да му пожелим још добрих књига и вредних награда... Али, пошто награда ове године није додељена, испало је да немам коме да честитам.

Шта би Андрић казао да може да коментарише овај случај?

Казао би: Боље дајте награду макар и као незнатну припомоћ писцу и делу да и он и читаоци уоче квалитет књиге. Као обавезу да убудуће пише још озбиљније и још боље. Као продужетак давно започетог посла проницања у тајне живота и света. Као наду нових генерација стваралаца и читалаца, да могу да се прикључе плејади домаћих неимара...

Како сте Ви доживели овај преседан?

Пошто сам неколико минута закаснио на свечаност нисам одмах разумео о чему се ради. Помислио сам да је награда додељена двојици писаца. Ни то ми се није свидело. Ако је Андрићева, онда она треба да буде индивидуална. А да може да се уопште не додели, то ми није падало на памет! И до сада је квалитет награђених прича, циклуса или књига бивао различит. Ако хоћемо право, мало је приповедача који су се приближили Учитељу, али има и таквих. Између 35 досадашњих добитника налазе се и имена Драгослава Михаиловића, Александра Тишме, Данила Киша, Милорада Павића... која чине част српској књижевности. Жао ми је што жири није нашао начин да се ова Андрићева нит у српској књижевности продужи и да се оствари континуитет. Јер, непрекидност, то је оно што нам фали и што нас непрестано саплиће на путу изградње и досезања озбиљне европске културе. (...)

                                                Гвозден Оташевић објављено: у Политици:16.10.2011

        Видети више:   http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Nobelovac-bi-rekao-Dajte-nagradu.sr.html

  _________________

Istok Zapad | 16/10/2011 11:31
   Из коментара уз овај текст:   
Da budemo precizni: Pajiću je nagrada dodeljena za ciklus "Dokumentarne priče" iz knjige "Imam priču za tebe", to stoji u saopštenju istog žirija koji ove godine nije dodelio nagradu! Dakle, čak ni Pajić nije dobio nagradu za celu knjigu, nego za jedan ciklus unutar knjige, što bi značilo, da je zaslužio pola Andrićeve nagrade! Guglujete malo pa ćete videti kako tačno glasi odluka žirija povodom nagrade Pajiću.
Radivoj BG | 16/10/2011 14:52
Žiri nema ni jedan argument za svoju skandaloznu odluku. To je nečuveno. Da je na čelu Zadužbine Andrićeve jaka ličnost, već bi bila ukinuta odluka zirija da nema nagrade u jubilarnoj godini. Zadužbine žive od jubileja. Očekujem da će Zadužbina Ive Andrića povući konkretan potez. Predsednik treba da pokaže da je predsednik Zadužbine. Članovi žirija su mutni tipovi koje pamtimo po nameštaljkama. Taj M. Pantić je kao predsednik žirija Zmajeve nagrade, i kao urednik ''Filipa Višnjića'', dodelio nekoliko nagrada za knjige koje je potpisao kao urednik. Navodim primere M. Cere Mihailovića, I. Negrišorca, Nikole Vujčića... ''Filip Višnjić'' kuća! To je stopostotni sukob interesa. Trebalo je da izadje iz žirija. Sad je uradio još težu stvar: pokazao je da je on glavni pripovedač i da mimo njega niko nije. On je dobio Andrićevu nagradu, drugi ne mogu. A Gatalica je čovek režima. Cenzor u medijima u kojima radi. Ima zadatak da srpsku kulturu unizi.
   
          

Тзв. "Алија Сиротановић" или Из разговора Љубивоја Ршумовића са ...

Ршумовић: Неки парама перу образ

....Својом књигом „Буквар дечјих права”, и истинском борбом за права најмлађих, ви сте већ закорачили у Европску унију?

Када сам 1996. године у Болоњи примио награду Унеска за „Буквар дечјих права”, помислио сам: „Сад више с децом и писцима за децу нема зезанције, с нама су Уједињене нације!” Наивно сам веровао да ће Конвенција УН о правима детета важити за све државе, и бити закон за све силнике! Већ после три године НАТО ме је горко демантовао – убијена је у Батајници трогодишња Милица Ракић! Све европске државе, чини ми се њих деветнаест са Америком, које су учествовале у том злочину, морале би да пишу подугачко извињење Србији и мени лично, уз љубазан позив да их удостојимо и будемо с њима у истом чопору. Ја бих размислио и одбио! Не знам шта ће Србија да уради.

Битку за Косово и Метохију воде, доста млако, само политичари. У Француској 7 нема чувених трибина, САНУ ћути. Могу ли интелектуалци да учине нешто више у овом тренутку?

Нисам више у Француској 7, нисам у САНУ, па не могу о њима. Интелектуалци, умни, мудри, високообразовани људи, нису довољно вешти у мангупским политичким пословима. Боље да се не уплићу. Неки јесу, па су се покајали. Неки нису, па су се и они покајали. Углавном се плаше бруке, па се склањају. Неки су се, додуше, и обогатили, па парама перу образ. Србија је једном већ добила батине, јер није хтела да поклони Амеро-Шиптарима Косово и Метохију. Треба веровати да је ова политика Душка Дугоушка – ако не могу да га победим, могу да му се придружим – једино могућа! Мој лични став нема везе са ставом Србије. И кад Србија уђе у Европску унију, ја ћу одбити. Говорим ово самоуверено, са висине својих седамдесет и кусур година, јер знам да ћу тада већ увелико бити у иловачи!

Зоран Радисављевић

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Neki-parama-peru-obraz.sr.html

објављено: у Политици, 18.09.2011.  видети више: 

Поклон књига "Заветина" за август месец 2010 / Тајна професора Младеновића

Живомир Младеновић

Следбеник Вукове борбе и принципа

Симбол нове едиције Заветина

Разговор водила Славица Гароња-Радованац

Живомир Младеновић, један од најзначајнијих проучавалаца народне књижевности и и српског реализма, сигурно тренутно и најстарији живи научник на овим просторима. Рођен је у години када је умро Лаза Костић - 1910, усавршавао се на Сорбони, а први је  докторирао на тези о Јовану Скерлићу, на Београдском универзитету 1940. године. Познавао је Бранимира Ћосића, породично се дружио са Исидором Секулић. Говори и преводи са више европских језика...

Одломак из књиге ТАЈНА ПРОФЕСОРА МЛАДЕНОВИЋА

После рата постали сте научни сарадник Института за проучавање књижевности САНУ. У Вашем  мемоарском тексту, објављеном у књизи ²На изворима народне песме² (2005), подробно сте приказали околности, због којих Вам је онемогућено да постанете предавач историје књижевности на Универзитету. Интересује ме, како сте се у Академији наука дефинитивно определили за проучавање народне књижевности?

Када сам 1947.године завршио обимну књижевно-историјску студију Српски реализам (1947), на расписани конкурс Министарства просвете за уxбеник VII разреда гимназије, рукопис сам предао две године млађем колеги Војиславу Ђурићу, руководиоцу Просветног савета и помоћнику министра просвете, под шифром Литист, са именом у затвореној коверти, верујући морал који је владао и у предратним временима да се подразумева и под комунистичком влашћу. Примајући два примерка рукописа, Ђурић ми је само рекао: - То ће им добро послужити. Ускоро сам сазнао коме ће и како послужити. Он је једну копију рукописа предао Велибору Глигорићу, откривши му моје име као писца, а Глигорић који је тада био хонорарни професор реализма на Филолошком факултету (о којем, судећи по његовом уводном предавању, није знао готово ништа) присвојио је тај рукопис, док ми је оригинал, пошто је заведен, враћен без икакве оцене. Из моје књиге Младост Јована Скерлића, коју сам му покилонио чим је 1940. изашла из штампе, знао је да сам поуздан научник и да се на мене може безрезервно ослонити. У то време оштрог супротстављања Информбироу, добро му је дошао мој рад о српском реализму, писан стручно и објективно, без тада уобичајених цитата из Маркса, Лењина и Стаљина,, па је почео да га чита пред студентима, замуцкујући на појединим местима, како су ми касније причали његови студенти. Присуствујући његовом предавању о Војиславу Илићу на Коларчевом универзитету, запањио сам се када сам чуо дословно читаве пасусе оног што сам ја написао. Сутрадан сам покушао да се са њим састанем, али он се ни тада, нити икада касније није усудио да ме погледа у очи, али је, уз помоћ свога саучесника Ђурића предузимао све што је могао, а могао је много захваљујући својим политичким везама, да ме физички и духовно одстрани, држећи се опробане девизе да је од последица крађе најпоузданије заштита, ако се покрадени убије, тј. не постоји. Најпре је пресекао све моје везе са издавачким предузећима, допринео да се овлашћења која ми је дала удовица Јована Скерлића пренесу на издавачко предузеће Просвета, а да се приређивање Скерлићевих целокупних дела повери Мидхату Бегићу.

Разговор са поводом

НОВА ОСЕЋАЈНОСТ

Већ дуже време не излазе књижевни часописи које сте основали и штампали о свом трошку: Трећа Србија, Идентитет, Посебна породична заветина, Оркестар СУЗ? Исплати ли се штампање књижевних часописа данас? Да ли је могуће штампање књижевних часописа без подршке друштва, државе, фондова или фондација, или без помоћи извесних добротвора или филантропа?

Овим питањима започињемо разговор са Господином Белатукадрузом (књижевни псеудоним Мирослава Лукића, 1950, - Србија -), уредником, песником, издавачем, оснивачем две угледне књижевне награде, координатором утицајног књижевног и културног електронског сазвежђа „Заветине“ на светској мрежи – Сазвежђа које је постало својеврсни знак препознавања, али и наде, за велики број уметника и писаца, не само из Србије, нити само за писце са простора бивше СФРЈ.

БЕЛАТУКАДРУЗ: Данас још увек штампају неке књижевне часописе у Србији, па и оне које је прегазило време. Финансира их локална самоуправа, или министарство културе, или они који имају пара. Такви часописи излазе нередовно, два или три двоброја годишње; немају своју редовну читалачку публику; добро су одштампани, шарени као папагаји. Да ми је знати ко то још чита осим одговорног уредника, коректора, и понеког младог сарадника? Већина савремених књижевних часописа, или зборника – тешких по неколико килограма, одбија ме. Па, и Летопис МЦ. Понекада се добра часописна традиција с временом извргне у нешто сасвим треће...Зато што сам био незадовољан већином књижевних часописа у Србији, још од 2000. године, ја сам покретао своје књижевне часописе, и током неколико година, то јест, током читаве прве деценије новог миленијума, успео сам да објавим, уз помоћ штапа и канапа, преко стотинак свесака, пружајући тако шансу многима...Отварајући многе прозоре на мрачној кућерини савремене српске књижевности, која је временом надувана, као какво Потемкиново књижевно село.