***
Након тешког сна
након ноћи у којој је соба постајала тамница
решетке сенки голих грана затварале поглед
Месец проверавао и бројао кораке
од зида до зида
којих је било све мање
јер зидови су се кретали на све стране
као да плешу наш танго
а Коен се смејао негде из даљине
или је плакао, ко би га знао у мрклини ноћи,
знам само да ни он није спавао
и да се склањао од неких својих сенки...
Након провалије сна отварам прозор,
разгрћем плућна крила,
пуштам крик да одлети до гнезда селица,
пробуди птице, да ти понесу поздрав...
Моје Добро јутро Марија
дочекаће те када се будиш,
пратити док на себе навлачиш осмех
и кармин боје крви.
Добро јутро глуви одјеку,
даљине су и јутрос непремостиве,
а ја немам снаге
(да ли сам је икада имао?)
за корак први.
***
Да су сада и овде
Аурелије и Хадријан би беседе започињали
и завршавали твојим именом,
моја Марија,
а ја бих скупљао војску
и запалио Рим
или отишао
као што си ти отишла
када сам се затворио круговима
онога што зависи
и онога што не зависи од нас
и изгубио у том међупростору
и тражио излаз до изнемоглости...
... Али без тебе није постојао пут
постао сам и остао заробљен.
Тек понекад преко ограде провирим,
деси се случајност да на трен- два видим
твоју сенку која се мимикријом претвара
у дугу, Коена или Аурору Бореалис
и једино тада у властитом животу живим
све остало је улога краља ил просјака
у представи која ми је додељена....
= извор: Из рукописне збирка ... Ауторка је однедавно члан Групе Зз.
