Што на њима царује Дух екстремизма, малодушности, мазохизма, дух матрикса, манипулација, порнографија политике, острашћености, заслепљености, окорелости, заблуда...Не због тога. Нервирају ме "правила" тзв. црних људи, сотонаша, "дубоке државе"... Гомила лажи. Гомиле цитата....
На понеким мрежама има пробуђености, у најбољем смислу те речи, људи које сам упознао касно; личности у најбољем значењу те речи, оних са којима бих се дружио, да сам их раније срео. Има изузетно квалитетних и храбрих карактерних појединаца, који делују под "псеудонимима", неразрешеним. Неке од њих сам, због те мере предострожности, брисао из круга "пријатеља", због те мере њихове предострожности, у ствари страха. Можда је то требало да избегнем, јер ти које сам пребрисао, спадају у лица која су имала разлога да чувају тајну свога псеудонима. Није мали број оних који су мене одабрали (за "пријатеља", иако их никада нисам упознао, и многи су међу њима врло занимљиви ликови, више од тога, радознали, сензибилни духови, емотивни и праведни пробуђени људи, нека их Бог штити, у овом времену судара великог и неописаног зла и добра, оних који се не повлаче у мишије рупе, и који одлично разумеју смисао свега онога што хучи последњих деценија, година, као лавина.) Од времена 2014. када су поплаве харале бившом Југославијом, до стравичних недавних призора поплаве у Валенсији, где се још увек не зна тачан број жртава, потврђује се да су се "Они" који иза тога стоје, опасно острвили... Не бирају средства да наметну своје сулуде манијакалне фашистичке и сотонске намере, подухвате, замисли о депопулацији становништва планете Земље, дигиталног светског кавеза: јашу као Јахачи Апокалипсе, Подмуклаћи, Крвопије; све би да преотму за себе од злата и земаља, малих и великих држава, до неба, воде, река и рудних блага, до Науке, коју би да приватизују; заклињу се у великог генија Николу Теслу и његова достигнућа научна, али су дрогирани најскупљим дрогама, оном дрогом која се добија из страве и крви деце. Пред светом се понашају као изврсни глумци, убедљиви агитатори слободе и идеје једне једине светске државе, али су у суштини лажни заточници слободе и науке, смутљивци и арлекини... Чувајте их се, пријатељи, народи и државе!
Не повлачим се са друштвених мрежа зато што сам се - како кажу обични људи - разочарао; чиним то због једног листа, који још увек излази у скромним тиражима, далеко од друштвених мрежа; текуће тзв. дневне штампе, па и многих сајтова које финансирају знани и незнани послодавци; и због чуда једне једине књиге, Рукописне, која је кренула на своје дуго путовање пре више од четрдесетак година, након што нам се родио први син.
Постојао је један велики руски писац, Розанов, који је писао своје маргиналије, "у вагону"; 17. 08. 1983, моја прва жена, професор руског језика и књижевности, поклонила ми је невелику књижицу споменутог писца (В. Розанова), штампану у 3000 пр. (Реч је о књ. "Осамљености", превод Лидија Суботин.)Прогутао сам ту књигу што се каже у једном даху, у нашем сеоском дому на селу; подвлачио сам неке ствари обичном оловком. Већ од осме странице тога издања.
Тај проклети Гутемберг као да је својим оловним језиком олизао све писце и они су сви "у штампи" изгубили душу, изгубили су лик, карактер, своје ја имају само у рукописима, као уосталом и "ја" сваког писца.Зато мора бити имам сујеверни страх према цепању писама, свезака (чак и дечијих), рукописа - и ништа не цепам, сачувао сам све до једног, сва писма другова-гимназијалаца;са жаљењем, због тога што је гомила велика цепам само своја - с болом и тек понекад. - (вагон)
И ја сам имао тај сујеверни розановљевски страх према цепању писама, свезака, бележница, и сачувао сам их многе. Моји синови знају где се налазе, старији је те 1983. имао свега две године, и црне очи са мастиљавим као трњине кругом-ободом. Сада му је четрдесет и трећа...
Оба моја сина, старији и млађи, разликују се од мене, и имају свој пут у животу, који је предодређен у понечему и том чињеницом да им је мајка умрла када им је била најпотребнија (1986, почетак маја).
Читаоче, ја се баш и не устручавам пред тобом - немој ни ти да се устежеш преда мном...
писао је Розанов и ослобађао ме, да наставим, као драго биће, жена која је имала моћ да пуни моје батерије, у односу на друге које сам познавао...
И ја сам наставио, наравно, писао разне брошуре, књиге, уређивао неколико часописа, и један лист, како рекох који још увек излази; године су пролазиле, деценије, што ми није тешко падало, све док није дошло време када су Цигани почели поново да гуде познату популарну песму "Биће скоро пропаст света"...
Ноћу, између 1. и 2. децембра 2024.
Нема коментара:
Постави коментар