УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Докле да се лажемо милозвучним језиком дипломатије?

„Европски политичари данас се више баве дизањем царинских и административних баријера, њиховим последицама или разноразним бирократским прописима, губећи из вида европски пројекат да се истакне и ојача њен културни идентитет, пошто је култура, уз економију и правно-политичке институције, постала трећи стуб европске грађевине. Проучавали смо феномен границе у друштвима која су погођена страхом, као и оним друштвима која су прожета озлојеђеношћу. Границе затварају друштва, граде однос супарништва и конфронтације, потхрањују бивша и садашња понижења, наводе их још на насилније и очајничкије потезе. Балкан није могуће као ни Европу чврсто омеђити, ниједна другост није сувишна страна већ део културног идентитета и плурализма”, каже Мустафић.

Укупно приказа странице

недеља, 14. август 2016.

Јејтс је толико велика фигура да кад помислимо на ирску књижевност прво изговарамо његово име...

Митско врело човечанства Б. ЂОРЂЕВИЋ | 14. август 2016. 18:30 |Песме нобеловца Вилијама Батлера Јејтса у књизи “Једрење у Визант” први пут на српском у преводу Бојана Белића
ПРВО издање непревођених песама Вилијама Батлера Јејтса (1865-1939) на српском језику, под насловом “Једрење у Визант”, и у преводу Бојана Белића, појавиће се у издању “Паидеие” на предстојећем Сајму књига. После скоро 40 година, колико је протекло од када је објављена “Кула” у преводу Милована Данојлића, српски читаоци имаће пред собом поезију ирског нобеловца, једног од највећих песника 20. века. Као аутор који је заслужан за прошлогодишње “Гласниково” издање првог савременог свеобухватног превода Џона Китса на наш језик, Белић сада представља око 80 Јејтсових песама. Поновио је, каже, свега неколико неизбежних, антологијских песама, за које је сматрао да се могу превести другачије. Књига ће донети и опсежан уводни есеј и коментаре најзначајнијих Јејтсових песама, а обухвата стихове из све три фазе његовог стваралаштва, од којих је последња најзрелија и најзначајнија, премда је и у раним радовима Јејтс оставио неколико великих песама.
- Јејтс је толико велика фигура да кад помислимо на ирску књижевност прво изговарамо његово име, као што прво кажемо Шекспир кад помислимо на енглеско песништво, Гете кад говоримо о немачкој књижевности, или Бодлер и Рембо кад помињемо француску поезију - каже, за “Новости”, Белић. - Читав живот је трагао за унутрашњим пролазом и визијом попут његовог духовног узора Блејка. Мало је писано о томе да је Јејтс механизам подсвесног као дисциплину користио пре надреалиста и да је стигао до дубљих и темељнијих плодова. У поезији 20. века можда нема ниједног песника који је сопственим искуством дошао до сличних открића.
Древна ирска прошлост, по Белићевим речима, за Јејтса није била романтичарски егзотични излет, већ повратак митском, оностраном и скривеном у којем је видео не само будућност судбине ирске већ и читаве Европе. Његово песништво препуно је фолклорног и ритуалног кроз које је тумачио све аспекте човековог егзистенцијалног искуства - љубав, пријатељство, мржњу, кајање, смех, старост:
- При том није лишио поезију виталистичког набоја и животне свежине, посвећујући снази телесног, па и карналног, неке од најлепших песама. У Јејтсу су се ломили свест узорног католика и душа дивљег паганина, врхунски европски интелектуалац и келтски горштак. У поезији их је бриљантно помирио под маском персоне, попут јунака античке драме или Но театра. Образина му је омогућавала да оствари различита искуства и карактере а да, као у Брехтовој драми, буде приватно дистанциран од лика и не угрози себе разорним психичким енергијама. Обновио је Ирско народно позориште и вратио му дух. Писао је одличне позоришне комаде, режирао представе, водио театар, бирао и отпуштао глумце, путовао са њима када су наступали. Постао је митска фигура, посланик у сенату, велики бард, драмски писац, полемичар, женскарош и заводник. Нобелову награду заслужено је добио 1923.
"Глава дечака", слика у уљу Батлера Јејтса
За Јејтса нас данас везује, сматра Белић, то што је индивидуално и фолклорно, у географском смислу, учинио општим, свеприсутним и колективним и то се односи на већину његових зрелих песама:
- Јејтсова Византија је и наше извориште и колевка у којој је духовни, етички и митски потенцијал нашег бића. Још један путоказ је у томе што је национализам, који је уздигао изнад сваке тренутне и програмске примене, за Јејтса значио свест о заједништву чија будућност лежи само у сродству са прошлим и вековним и разумевању историјске судбине свог народа. Како је написао Елиот, постао је велики светски песник онда кад је постао велики ирски песник. Јејтс је учинио читаву Ирску митским врелом човечанства.

ВИЗАНТИЈА КАО НАДАХНУЋЕ
НА читаву српску поезију, а посебно кад је реч о песништву 20. века, англосаксонски песници мање су утицали од француских, руских и немачких песника. Светислав Стефановић, Иван Лалић, Миодраг Павловић и Јован Христић веома су значајни за отварање наше културе према англосаксонској књижевности. Не може се говорити о Јејтсовом утицају на Лалића у погледу језика и визије, али је Византија као духовна материца и веза са исконским и митским несумњиво надахнула и њега, па је у одређеном аспекту Јејтсов тематски сродник - каже Белић.

IX.VASKU POPI / Agnješka Siska (Agnieszka Syska)

Autorka

Agnješka Siska (Agnieszka Syska)
IX.VASKU POPI

rodili su se tragično
preko smrti
smrt je skupina koja umire zbog posebnog dela

najpre je došla voda posle zameci
pevala je mlada istina

umrli su komično
smrt je skupina koja  umire zbog  posebnog dela

najpre je otišla voda posle je pevala mlada istina

možeš se roditi tragično ili komično
živeti zajednički ili posebno
sa životom je kao s jezikom do pojasa sa smrću je kao s jezikom do stopala

jezik zgaziti smrt naslediti
upljuvati celokupno sada i u času
roditi se prvi put umreti sto puta
dojke kao zavežljaje zabaciti na leđa
poći zasebno na kraj skupine
doći s vodom otići u vodi
osramotiti samoubistvo jugoslavije

raspevao se leš ispod drveća rođenog u srcu
u času časova i vekova

Autorka - Agnješka Siska

Agnieszka Syska  (Agnješka Siska)                                                                                                            
Vasko Popie

urodzili się tragicznie
przez śmierć
śmierć jest zbiorem umiera na część wspólną

najpierw przyszły wody potem płody
śpiewała młoda prawda

zmarli komicznie
życie jest zbiorem umiera na część osobną

najpierw odeszły wody potem
śpiewała młoda prawda

można urodzić się tragicznie albo komicznie
żyć wspólnie albo osobno
z życiem jak językiem do pasa z śmiercią jak językiem do stóp
język przydeptać śmierć nastąpić
zaślinić całe teraz i w godzinę
urodzić się pierwszy raz umrzeć sto razy
piersi jak tobołki zarzucić na plecy
pójść za siebie na koniec zbioru
przyjść z wodami odejść w wodach
osławić samobójstwo jugosławii

rozśpiewał się trup pod drzewami narodzonymi w sercu
w godzinę godzin i wieków


Agnješka Siska (Agnieszka Syska)  
       = izvor Agnješka Siska, videti više >>>>>>>>>

субота, 16. април 2016.

Претпостављамо да је прототип Јелене из наслова Андрићевог текста била Јелена Ижиковска, ћерка домаћина код којег је писац становао у Кракову...

 Иво Андрић, Јелена Ижиковска
У ПОТРАЗИ за одговором на питања да ли у Андрићевој приповеци "Јелена, жена које нема" има стварне жене, и шта се заиста одиграло у његовом животу у току три месеца 1914, када је пре избијања Првог светског рата боравио у Кракову, пољска слависткиња Силвија Новак Бајцар написала је драгоцену књигу "Јелена, које има", коју је представила у "Службеном гласнику". 
За истраживаче је, како пише ова ауторка, до данас остала загонетка Андрићева муза - жена коју је писац упознао током свог боравка и студија на Јагелонском универзитету.
- Претпостављамо да је прототип Јелене из наслова Андрићевог текста била Јелена Ижиковска, ћерка домаћина код којег је писац становао у Кракову. Не значи да је то права Јелена, она је једна од могућих која се нашла у његовом окружењу - каже, за "Новости", Силвија Новак Бајцар, професор српске књижевности на Јагелонском универзитету.
Први корак у откривању ове тајне направио је Мирослав Караулац у књизи "Рани Андрић" из 1980, која је нашој саговорници и послужила као подстрек за даља истраживања. Иако се за постојање "лепе Пољакиње" знало за Андрићевог живота, прича није тада расветљена:
- Да ли због финоће или због Андрића, није се о томе говорило, а можда је у питању била и част Јелене Ижиковске, која је, такође, била жива. Ова књига представља само једну научну хипотезу, не можемо да закључимо шта је било између те две особе. Најинтересантнија је та слика коју је на основу појаве Јелене створио Андрић у свом стваралаштву и у својој машти.
Ижиковска се, додаје ауторка, родила у Бањалуци, њен отац Александар је био председник окружног суда у Босни, и радио је најпре у Сарајеву, а после у Бањалуци. Јеленина мајка Евгенија изнајмљивала је у Кракову стан студентима из Босне, и у тој групи се нашао и Иво Андрић.
- О њиховом каснијем односу знамо једино да му се Јелена јавила писмом 1961, када му је додељена Нобелова награда, и послала му "срдачне гратулације". То писмо је у архиву САНУ, и пронашао га је Предраг Палавестра између страница рукописа Андрићеве драме "Конац комедије", у посмртној заоставштини писца - каже пољска слависткиња.
Иво и Јелена, сазнајемо из ове књиге, срели су се поново 1964, када је писац, са супругом Милицом Бабић, боравио у Кракову поводом додељивања почасног доктората.

СРБИЈА ИМА ЕВРОПСКЕ ПИСЦЕ
У "Гласнику" је ова ауторка објавила и књигу "Мапе времена", о српској постмодернистичкој прози:
- У интелектуалном смислу јако ми је близак Пекић, а од писаца којима се бавим у "Мапама" то је Албахари, мада су сви одлични. Објективно, Србија не треба да се срами, то су писци на европском нивоу и срећна сам што се бавим српском књижевношћу.

Тајна Андрићеве Јелене

четвртак, 14. април 2016.

Agnješka Siska Gospi od Smolenska

Agnješka Siska*
nebeska zemlja

svijetlo koje ne poznaje svjetlosumrak
jedino sunce
plamti  odrazima rasplamsalih dronjaka krpica svjetova      
jedino sunce
zemlja tone u jezicima vatre plamti u jezicima hiljadu sunaca jutarnjih sunaca
krpama  dronjcima  svjetova
pljuje hiljade sodoma gomora
brbljavci brbljivaca svijet babel babel babel


uzdizala su je usta moja
gradilo je ugljeno kamenje moje

širi se pod pritiskom sunaca jutarnjih sunaca
skuplja se pod pritiskom jedinog sumraka
nikad još nije tonula tako lijepo
tako vatreno
u zorama
u suncima
u zorama
tako vatreno
nikad se još nije ustupila jedinom istoku
nije smrkavala
nije koračala noćnim poljima noći

nije se palila
uzdizala su je usta moja
gradilo je ugljeno kamenje moje
nije koračala noćnim poljima noći

nije smrkavala
njeno ime drugo svjetlo
njeni dani kao u ogledalu kao trava kao bijeg jelena kao trava
cvrčkovo cvrčanje
ime njeno drugo svijetlo
izlazila bi da trči
svjetlokopitna vatrokopitna svjetlokopitna u povorci veselja i žalosti
zalazila bi da trči
kopita su joj tonula gorjela tonula kao sunce
bijeg jelena brži dani bijeg jelena
kopita su joj tonula gorjela tonula kao hiljade sunaca
svjetlokopitna vatrokopitna svjetlokopitna
njeni dani
trava
zorili su

da su se u drugim svjetovima dešavale ovakve stvari
koje su se u njoj dešavale
pokojnička vreća bi se naslutila
svjetlokopitna vatrokopitna svjetlokopitna
njeni dani
trava
zorili su

jedino okruglo sunce
kao lane je trčalo

u njenom krugu
kružilo je
sa rasplamsjelim krpicama u rukama
prvo svjetlo kao kula od slonovih kostiju u haljinama bez sumraka drugom zemljom
i njenim drugim nebom


sa rasplamsjelim krpicama na nogama
jedino okruglo sunce
kao bijeg srne
u njenom krugu
kao po vremenu
prvo svjetlo u povorci ovna  sa ablamima i kamilama sa taršiš sabu madianu efe
kao posle vremena


cvčrak na poljima
koncert na dva instrumenta svira zemlja svira nebo
cvrčanje
nebo nešto otvara
24.V 2010.


Agnieszka Syska
nieboskłonna ziemia

Na „Dni szybsze od biegu jelenia” i „To drugie światło”


światło które nie zna światłozmierzchu


jedyne słońce

płonie odbitymi rozpłomienionymi szmatkami gałgankami światkami

jedyne słońce


ziemia tonie w językach ognia płonie w językach tysiąca słońc zórz słońc

szmat gałganów światów

pluje tysiącem sodom gomór

paple papla świat babel babel babel


wznosiły ją usta moje
budowały ją węgielne kamienie moje


rozsuwa się pod naporem słońc zórz słońc

usuwa się pod naporem jedynego zmierzchu


nigdy jeszcze nie tonęła tak pięknie
tak ogniście
w zorzach
w słońcach
w zorzach
tak ogniście
nigdy jeszcze nie ustępowała jedynemu wschodowi

nie zmierzchała

nie paliła się

wznosiły ją usta moje

budowały ją kamienie węgielne moje


nie zmierzchała


imię jej drugie światło

dni jej niczym w zwierciadle jak trawa jak bieg jelenia jak trawa

imię jej drugie światło


wschodziła by biec

światłokopytna ogniokopytna światłokopytna w orszaku weselnym i żałobnym 

zachodziła by biec

kopyta jej tonęły płonęły tonęły jak słońce

bieg jelenia dni szybsze bieg jelenia

kopyta jej tonęły płonęły tonęły jak tysiąc słońc

światłokopytne ogniokopytne światłokopytne

dni jej
trawa
zorzyły się

gdyby w innych światach działy się te dzieła

które w niej się działy

wór pokutny by przywdziały 

światłokopytne ogniokopytne światłokopytne

dni jej
trawa
zorzyły się

jedyne okrągłe słońce
jak łania biegło

po okręgu jej

okrągliło się

z rozpłomienionymi gałgankami w rękach

pierwsze światło niczym wieża z kości słoniowej w szatkach bez zmierzchu drugą ziemią
i drugim niebem jej

z rozpłomienionymi gałgankami w nogach

jedyne okrągłe słońce
jak łania biegło

po okręgu jej

jak po czasie
pierwsze światło w orszaku baranka z ablami z wielbłądami z tarszisz saby szeby madianu efy
jak po czasie

24.V 2010




Agnješka Siska
u  vječnom plesu zvijezdootaca

u vječnom plesu zvijezdootaca
sazvježđu uzvišenih sunaca
svih vremena svih stvari svih životinja i svih ptica svih gmizavaca i svih vodozemaca
ljudi
arhanđela i anđela svetaca i blagoslovenih
rabina

plamen sunca savršenog oblika
plamen vatre u krugu i vitlu zemlje
što se okreće što kruži kao zvijezda iz koje sam uzdigao tijelo
prvog dana koji je dan vječnosti
usred šest njenih ramena usred sedam njenih svijećnjaka
prvog dana koji je dan zvijezdooca

vijek mu se smanjio
rosama se spustio

moj prvi dan koji je vaš dan
dan tijela iz kojeg sam probudio dušu
dan duše iz koje sam probudio tijelo
dan onoga što je uzvišeno i nadzemaljsko


sa  neba je palo
jezicima se spustilo
sazvježđe početaka i krajeva knjiga postanka i knjiga apokalipse
u njegovim zvijezdama zapisano je sunce sa lijeve i desne strane
kamenje iz kojega sam probudio tijela i duše
kamenje iz kojega sam probudio sunca i mjesece
kamenje iz kojega sam probudio djecu abrahama


nepogrešiva sazvježđa na sunca
zvijezde sa neba i zemlje u menorima



Agnieszka Syska
w odwiecznym tańcu gwiaździarza

w odwiecznym tańcu gwiaździarza
gwiazdozbiory słońc podniosłych
wszechczasy i wszechrzeczy wszechzwierzęta i wszechptaki wszechgady
i wszechpłazy ludzie
archaniołowie i aniołowie święci i błogosławieni
cadykowie

wystrzał słońca w kształt idealny
wystrzał ognia w krągłość i kołowrót ziemi
co się kołowroci co się krągli jak gwiazda z której wzbudziłem ciało
w pierwszym dniu który jest dniem wieczności
pośród sześciu jej ramion pośród siedmiu jej świeczników
w pierwszym dniu który jest dniem gwiaździarza   

z wieku spadł
po rosach się spuszczał 

mój pierwszy dzień który jest waszym dniem
dniem ciała z którego wzbudziłem duszę
dniem duszy z której wzbudziłem ciało
dniem tego co podniebne i naziemne

z nieba spadł
po językach się spuszczał

gwiadozbiór początków i końców ksiąg rodzaju i ksiąg apokalipsy
w jego gwieździe zapisano słońca po prawej i po lewej stronie
kamienie z których wzbudziłem ciała i dusze
kamienie z których wzbudziłem słońca i księżyce
kamienie z których wzbudziłem dzieci abrahama

gwiazdozbiory nieomylne w słońcu
gwiazdy z nieba i ziemi w menorach 

Agnješka Siska
sunca su izgorjela

sva sunca su palila svoje mjesece
kugle vječne vatre
mjesece  nebeske pod sobom na morima mrtvih
svi mjesecu su palili svoja sunca
kugle vječne vode
sunca nebeska pod sobom na morima mrtvih

sva sunca na rubu ranog eha glasa
sunca okupana u zaobljenosti kugle
valjaju se na tri noge kraja neba vatre vode
valjaju se na tri noge početaka zemlje vatre vode

u početku bijaše sunce kao kraj
veće od jednoobraznosti dvoobraznosti troobraznosti stvari prošlih
nosilo je u sebi na kamenu svijeta glas pijeska pustinjskog
otkrivalo mjesecu svjetlucavo prošlo

otvorilo u sebi kamen prosulo pijesak na mrtva mora
prosulo iz sebe sve pjesme pustinje
na kraju je bio mjesec kao početak
manji od trajanja budućih stvari
nosio je u sebi pjesmu trube
otkrivao na suncu budući sjaj

otvarao u sebi more crveno
prošao suvim stopalom

zaključali su u sebi juče danas sjutra
zaključali su u sebi vrijeme
zaključali su u sebi pjesmu

na trubama jerihonskim raste
kamenje raspalo kamenje smrvljeno
na rosi Hermona na ulju Siona
okupane u oblini tronošca
tri nogara mira
jednom srcu svijeta
valjaju se jedna na drugu druga na treću kuglu
okupane na zlatnoj kapiji
ulja na bradi aarona
sunce mjesec nebo zemlja
počeci krajevi stoljeća

gore suvi i mokri
puni vatre vode svijetla
topline vreline mraza
pale se ne spaljuju
prošle buduće sadašnje
opojni dani noći



Agnieszka Syska
skąpane w bramie

wszystkie słońca paliły swoje księżyce
kule ognia wiekuiste
księżyce naniebne pod sobą na morzach martwych
wszystkie księżyce paliły swoje słońca
kule wody wiekuiste
słońca naniebne pod sobą na morzach martwych

wszystkie słońca na krańcach początków głosów ech
słońca skąpane w kolistości kuli
toczą się po trzech trójnogach nieba ogniach wodach końcach
toczą się po trzech trójnogach ziemi ogniach wodach początkach

na początku było słońce jak koniec
większe od jednoistości dwoistości troistości rzeczy przeszłych
niosło w sobie śpiew piasku pustynnego na kamieniu świata
odsłaniało przed księżycem świetliste przeszłe

otworzyło w sobie kamień wysypało piasek na morza martwe
wysypało z siebie wszystkie pustynie śpiewu

na końcu był księżyc jak początek
mniejszy od wiekuistości rzeczy przyszłych
niósł w sobie pieśń trąby
odsłaniał przed słońcem świetliste przyszłe

otworzył w sobie morze czerwone
przeszedł suchą stopą

zamknęli w sobie wczoraj dzisiaj jutro
zamknęli w sobie czas
zamknęli w sobie pieśń

na trąbach jerychońskich się unoszą
kamienie rozpadłe kamienie skruszone
na rosach z hermonu na olejach z syjonu
skąpane w kolistości trójnoga
trzech nogach pokoju
jednym sercu świata 
toczą się z pierwszej na drugą z drugiej na trzecią kulę
skąpane w złotej bramie
oleje na brodzie aarona
słońca księżyce nieba ziemie
początki końce wieków

płoną na sucho na mokro
pełnie ognia wody światła
pławice upału mrozu 
palą się nie spalają się
przeszłe przyszłe teraźniejsze
upojne dnie noce

Agnješka Siska
Gospi od Smolenska

što sijete u izmaglicama u radosti ćete žnjeti
magla rose magla će im iz očiju pasti
zemlje od tada neće biti
magla rose će im iz očiju pasti
neba od tada neće biti
magla rose će joj obrisati suze
stigla iz bizanta do rusije
sunca neće biti
magla će joj obrisati suze
dok je
žena neplodna jalova
negdje otišla
magla će joj obrisati suze
katin je došao iz smolenska
mjeseca neće biti
magla će joj obrisatii suze
katin je došao iz smolenska
mjeseca neće biti
magla će joj obrisati suze
dok je
očaj tijelo nerodno neplodno jalovo
negdje otišlo
kada sunca više nema
a treba u radosti skupiti snopove žetve
kada
mjeseca više nema

ova slana magla
danas će obrisati njom smirnu suze smirne iz suprasla
to tijelo slano
nekada je bio bog kao bog
danas je čovjek kao čovjek prošao iako
je nekada bila
ta slana magla
danas će obrisati njom smirnu suze smirne iz suprasla
to tijelo slano

pripremite maglene bačve
za Svetu Liturgiju
pripremite maglene bačve

nekada je bio bog kao bog
danas je čovjek kao čovjek danas je majka kao majka odoše iako
smo nekad bili

mi ćemo sisati



Agnieszka Syska
Mironowi Chodakowskiemu od Matki Boskiej Smoleńskiej


ci co we mgłach sieją żąć będą w radości

mgły rosy mgły im z oczu opadną

ziemi odtąd nie będzie

mgły rosy im z oczu opadną

nieba odtąd nie będzie


mgłą otrę jej łzę

była przyjechała z bizancjum do rosji

słońca nie będzie

mgłą otrę jej łzę

dopokąd
rozpacz niewiasta nieurodzajna niepłodna nieżyzna
dopokąd dokądś była poszła

mgłą otrę jej łzę

była przyjechała z katynia do smoleńska

księżyca nie będzie

mgłą otrę jej łzę

dopokąd
rozpacz ciało nieurodzajne niepłodne nieżyzne
dopokąd dokądś było poszło

dokąd było poszło ciało
żąć w rozpaczy
dokąd jest idzie dusza

kędy
słońca już nie ma
a trzeba zbierać w radości snopy z zasiewu
kędy
księżyca już nie ma

owędy była poszła dusza
radościami uwielbienia szła
owędy jest idzie

ongiś był bóg jako bóg
dzisiaj jest człowiek jako człowiek przeszedł mimo
ongiś byliśmy

słona ta mgła
dziś otrę nią mirrę łzę mirrę z supraśla
słona ta mgła

gotujcie mgławe kadzie
na boską liturgię
gotujcie mgławe kadzie

ongiś był bóg jako bóg
dzisiaj jest człowiek jako człowiek dzisiaj jest matka jako matka przeszli mimo
ongiś byliśmy


Prevela s poljskog  Ivona Vujisić        


______
*  Postovani, /  ja Vam saljem i druge moje pjesme (knjiga "Svezaprepascivalo ga"/ "Zaprepasten je u svemu").  - AGNIESZKA SYSKA . - Videti više o ovoj ambicioznoj, mladoj i lepoj poljskoj pesnikinji   Agnješka Siska, Krik predsvetova, Život i ostalo

субота, 26. март 2016.

ЈАТАЦИ...

"Новости" у новобеоградској кафани "Луда кућа" у којој се Караџић гостио као доктор Драган Дабић. - Да смо знали ко је, били бисмо му јатаци / Б. Ц. | 25. март 2016. 08:00 | 
 Фото: Милена АНЂЕЛА
ЈА бих хтео Радоване да ти кажем, моја љубав према теби не може се описати - кроз сузе говори и пева Душан Рађеновић. Родом из Книна. - Ти си Србин и по. 
За столом, он и још четворица сталних гостију малене новобеоградске кафане "Луда кућа", чекају пресуду Хашког трибунала. Без телевизијског преноса. Уз чашице вињака, шљивовице, пиво... Изнад њих на зиду, урамљене слике Радована Караџића. Са друге стране "гледају" Милошевић, Његош, Младић...
У углу гусле, на којима је и сам Караџић знао да "одгуди", док је често као др Драган Дабић овде долазио. А да га нико, чак и од ових људи који су са њим седели, није препознао.
- Знао сам га и пре рата, и за време рата, а толико пута са њим седео за овим столом, и нисам га препознао - прича Небојша Јеврић, дугогодишњи ратни репортер. - Ретко је говорио. Био је човек у дубокој молитви. У фази тиховања, попут светогорских монаха. Залуд му суде, јер он је у другим световима, недостижним обичним смртницима.Већ две деценије свакога дана за истим столом седи Исус из Житног Потока, како се представља. Пио је, онда, и са др Дабићем.
- Да сам знао да је он, први бих му био јатак.
Говоре, сећају се, проклињу Хаг, Европу, Америку...
- Трагедија Радована Караџића, трагедија је Срба, суде Радовану, суде српском народу. Морам још једну, по мом личком обичају, да запевам за Радована - устаје Рађеновић. Поклони се и почне: "Изађи Рашо из те рупе, да те Карла пољуби у дупе...".

Да смо знали ко је, били бисмо му јатаци