Translate

Претражи овај блог

Укупно приказа странице

Петар Божовић: Нисмо ни осетили када су нам извадили мозак

петак, 17. септембар 2010.

Поклон књига "Заветина" за август месец 2010 / Тајна професора Младеновића

Живомир Младеновић
Следбеник Вукове борбе и принципа
Симбол нове едиције Заветина
Разговор водила Славица Гароња-Радованац
Живомир Младеновић, један од најзначајнијих проучавалаца народне књижевности и и српског реализма, сигурно тренутно и најстарији живи научник на овим просторима. Рођен је у години када је умро Лаза Костић - 1910, усавршавао се на Сорбони, а први је  докторирао на тези о Јовану Скерлићу, на Београдском универзитету 1940. године. Познавао је Бранимира Ћосића, породично се дружио са Исидором Секулић. Говори и преводи са више европских језика...

Одломак из књиге ТАЈНА ПРОФЕСОРА МЛАДЕНОВИЋА




После рата постали сте научни сарадник Института за проучавање књижевности САНУ. У Вашем  мемоарском тексту, објављеном у књизи ²На изворима народне песме² (2005), подробно сте приказали околности, због којих Вам је онемогућено да постанете предавач историје књижевности на Универзитету. Интересује ме, како сте се у Академији наука дефинитивно определили за проучавање народне књижевности?


Када сам 1947.године завршио обимну књижевно-историјску студију Српски реализам (1947), на расписани конкурс Министарства просвете за уxбеник VII разреда гимназије, рукопис сам предао две године млађем колеги Војиславу Ђурићу, руководиоцу Просветног савета и помоћнику министра просвете, под шифром Литист, са именом у затвореној коверти, верујући морал који је владао и у предратним временима да се подразумева и под комунистичком влашћу. Примајући два примерка рукописа, Ђурић ми је само рекао: - То ће им добро послужити. Ускоро сам сазнао коме ће и како послужити. Он је једну копију рукописа предао Велибору Глигорићу, откривши му моје име као писца, а Глигорић који је тада био хонорарни професор реализма на Филолошком факултету (о којем, судећи по његовом уводном предавању, није знао готово ништа) присвојио је тај рукопис, док ми је оригинал, пошто је заведен, враћен без икакве оцене. Из моје књиге Младост Јована Скерлића, коју сам му покилонио чим је 1940. изашла из штампе, знао је да сам поуздан научник и да се на мене може безрезервно ослонити. У то време оштрог супротстављања Информбироу, добро му је дошао мој рад о српском реализму, писан стручно и објективно, без тада уобичајених цитата из Маркса, Лењина и Стаљина,, па је почео да га чита пред студентима, замуцкујући на појединим местима, како су ми касније причали његови студенти. Присуствујући његовом предавању о Војиславу Илићу на Коларчевом универзитету, запањио сам се када сам чуо дословно читаве пасусе оног што сам ја написао. Сутрадан сам покушао да се са њим састанем, али он се ни тада, нити икада касније није усудио да ме погледа у очи, али је, уз помоћ свога саучесника Ђурића предузимао све што је могао, а могао је много захваљујући својим политичким везама, да ме физички и духовно одстрани, држећи се опробане девизе да је од последица крађе најпоузданије заштита, ако се покрадени убије, тј. не постоји. Најпре је пресекао све моје везе са издавачким предузећима, допринео да се овлашћења која ми је дала удовица Јована Скерлића пренесу на издавачко предузеће Просвета, а да се приређивање Скерлићевих целокупних дела повери Мидхату Бегићу.


понедељак, 6. септембар 2010.

Разговор са поводом

НОВА ОСЕЋАЈНОСТ

Већ дуже време не излазе књижевни часописи које сте основали и штампали о свом трошку: Трећа Србија, Идентитет, Посебна породична заветина, Оркестар СУЗ? Исплати ли се штампање књижевних часописа данас? Да ли је могуће штампање књижевних часописа без подршке друштва, државе, фондова или фондација, или без помоћи извесних добротвора или филантропа?
Овим питањима започињемо разговор са Господином Белатукадрузом (књижевни псеудоним Мирослава Лукића, 1950, - Србија -), уредником, песником, издавачем, оснивачем две угледне књижевне награде, координатором утицајног књижевног и културног електронског сазвежђа „Заветине“ на светској мрежи – Сазвежђа које је постало својеврсни знак препознавања, али и наде, за велики број уметника и писаца, не само из Србије, нити само за писце са простора бивше СФРЈ.

БЕЛАТУКАДРУЗ: Данас још увек штампају неке књижевне часописе у Србији, па и оне које је прегазило време. Финансира их локална самоуправа, или министарство културе, или они који имају пара. Такви часописи излазе нередовно, два или три двоброја годишње; немају своју редовну читалачку публику; добро су одштампани, шарени као папагаји. Да ми је знати ко то још чита осим одговорног уредника, коректора, и понеког младог сарадника? Већина савремених књижевних часописа, или зборника – тешких по неколико килограма, одбија ме. Па, и Летопис МЦ. Понекада се добра часописна традиција с временом извргне у нешто сасвим треће...Зато што сам био незадовољан већином књижевних часописа у Србији, још од 2000. године, ја сам покретао своје књижевне часописе, и током неколико година, то јест, током читаве прве деценије новог миленијума, успео сам да објавим, уз помоћ штапа и канапа, преко стотинак свесака, пружајући тако шансу многима...Отварајући многе прозоре на мрачној кућерини савремене српске књижевности, која је временом надувана, као какво Потемкиново књижевно село.

Мирослав Лукић

Белатукадруз , Бела Тукадруз