Translate

Претражи овај блог

Укупно приказа странице

Петар Божовић: Нисмо ни осетили када су нам извадили мозак

понедељак, 4. јануар 2016.

"Филм уживо“ - Фрaнсис Форд Копола



Марлон Брандо је био љубазни, слатки геније. Разговори током радних вечера код Бранда кретали су се од термита до смисла живота и ја сам то интегрисао у дијалог „Апокалипсе“
Аутор: Дубравка Лакићнедеља, 03.01.2016. у 22:05


Фрaнсис Форд Копола (Фото Маракеш фестивал)
У новогодишњем броју „Политике“, у ексклузивном интервјуу који је недавно у Маракешу дао за наш лист, филмски редитељ Фрaнсис Форд Копола – двоструки добитник и „Златне палме“ и Оскара, „новохоливудски Орсон Велс“ како су га називали зато што је седамдесетих година прошлог века, упркос мукама и банкротствима, као свестрана личност, снажно утицао на холивудску индустрију – говорио је и о свом виђењу сложене међународне кризе и о пројекту званом „Филм уживо“ наговештавајући будућност кинематографије.
У овом наставку разговора Копола говори и о могућности да интернет компаније ускоро постану власници великих филмских студија, осврће се на неке од кључних филмова у својој каријери, износи сећања на Марлон Бранда и присећа се одрастања своје деце на филмским локацијама широм света...
Какав ће бити филм будућности?
Биће га тешко класификовати у једну категорију. Недавно сам у „Њујорк тајмсу“ гледао листу најбољих филмова, а мени сви они делују и изгледају као кобасице. Сада сам сувише стар и више није важно, нека сам врста независног филмаџије и не желим да правим кобасице. Ја само желим да пренесем оно што осећам и оно што мислим. И можда, за мене ће филм бити само један дугачак пројекат. Можда ћу направити још само један филм док сам жив, али ће он ићи даље и даље током времена и мењаће се у ово и оно. Биће променљив.
Нешто као телевизијски серијал?
Па нема више телевизије. Телевизија је у основи филм. Они су постали иста ствар. Фасциниран сам еволуцијом филма, али филм је још увек у свом детињству. Ми замишљамо филм какав је он данас, али он ће се тек мењати. Позориште има историју која обухвата више од хиљаду година, роман око 400 година. Филм је био уметничка форма која је само чекала да се деси. Била је потребна технологија да се догоди. Уметник као што је, рецимо, био Гете, научник, песник и драмски писац, био би „природан“ редитељ да је у његово време био измишљен филм. Када се филм коначно догодио, дошло је до наглог налета креативности.
Да ли се за филм данашњице може рећи да је у налету креативности?
Данашња филмска индустрија стагнира. Ухваћена је негде између клишеизираних блокбастера с једне стране и малих независних филмова са друге. Између нема ничега. Нема средине.
Зашто је то тако?
Највероватније зато што се данашњи филмски аутори суочавају са огромним препрекама и што је њихова главна брига да нађу свој следећи посао, а у глави пуној брига мало је места за креативност. Чак и Спилберг, који је на врху филмске индустрије, мора пословно да преврће и окреће. Ни за њега нема потпуне сигурности.

Мартин Шин у филму „Апокалипса данас“ (Фото Архива „Политике“)

Мислите ли и ви да су проблеми ипак најчешће у сценарију, у безидејности?
Сигурно ће се писање сценарија мењати као што се писање романа променило у последњих 100 година. Са писцима попут Џојса и Вирџиније Вулф роман се променио кроз тачке гледишта и ток свести. Гледајући филмове у Маракешу уочио сам многе промене у организацији сценарија и начина на који су писани и то ме је уверило да управо сценарио може бити сјајна прилика за иновације и еволуцију. Слично ономе што смо видели да се догодило са романом.
Кажете да су се филм и телевизија данас готово спојили, како то може да утиче на филмску уметност?
Нова дела филмске уметности сада могу бити у распону од неколико секунди до неколико стотина сати, уместо традиционалног формата од 90 минута. Уз то, за неких четири-пет година цела филмска индустрија ће имати нове власнике.
Које?
Интернет компаније чији се модели пословања заснивају на маркетингу већ сада очајнички трагају за новим садржајима, тако да ће сви они постати главни играчи у филмској индустрији. То ће неминовно довести до промене челних људи на највишим местима у филмским студијима, а све ће то изнедрити и нове моделе дистрибуције. Досадашња дистрибуција филмова у биоскопима, на ВОД платформама и путем пеј ТВ ће пропасти и јавност ће добити оно што жели – било када и било где. Очекујем онда и веће спајање филмске форме фикције и нефикције, што је одувек било присутно у филмској индустрији још од Роберта Флаертија и његовог ескимског документарног филма „Нанук са севера“ из 1922. године.
У Маракешу сте били и у друштву ћерке Софије, породица се и даље држи заједно?
Увек се држала заједно. Ми смо као нека циркуска породица која се селила из места у место. Моја супруга Еленор и ја стално смо водили децу – Ђан Карла (продуцент, преминуо 1986. прим. аут.), Софију и Романа са собом на снимања. Ту укључујем и оних годину и по дана боравка на Филипинима током снимања „Апокалипсе данас“, који је првобитно био замишљен да ће бити снимљен за четири месеца. Софија је на Филипинима ишла чак и у школицу...
Како је то утицало на вашу децу?
Признајем да је то можда ометало њихов академски развој, али им је дало многа друга искуства. Били су стални део посаде, а чланови моје филмске екипе са којима сам ишао из филма у филм били су попут њихових тетака и ујака. Сви заједно, једна велика породица.
Део те породице био је и Марлон Брандо?
Морам да признам да сам том мом члану породице повредио осећања када сам говорио да је на снимање „Апокалипсе“ дошао гојазан због чега смо имали логистички проблем у то време, јер није било војних одела у његовој величини. Опростио ми је ту моју несмотреност. Марлон Брандо је био љубазни, слатки геније. Разговори током радних вечера код Бранда кретали су се од термита до смисла живота и ја сам то интегрисао у дијалог филма.
За „Апокалипсу“, баш као и за „Кума“ везане су многе заблуде?
Не само за „Апокалипсу“. Невероватна атмосфера је створена и „пумпана“ непосредно пред креативни и финансијски фијаско са којим сам се суочио због „Апокалипсе“, са каматним стопама које су порасле на 29 посто. Имао сам своје тренутке дубоког очаја, с обзиром на негативне реакције публике на филмове „Апокалипса данас“ и „Прислушкивање“. Сада, са ове дистанце, изненађен сам колико сам био у депресији док су ови филмови били у биоскопима, на незадовољство публике која је после те исте филмове назвала класицима. Као старија особа сада се чудим колико сам тада био склон самоубиству и колико сам се осећао јадно у то време. А видите, никада се не зна шта ће се догодити касније. Тада то нисам знао, сада знам.
Можете да се хвалите да сте и ви имали судбину многих несхваћених уметника?
Авангардна уметност данас је позадина сутрашњице! Сликари попут Монеа и Манеа нису могли да продају своје слике чак ни на углу улице. Разлика међу нама је што они нису могли да буду ухапшени, а ја јесам.

Нема коментара:

Постави коментар

Мирослав Лукић

Белатукадруз , Бела Тукадруз