ЈА бих хтео Радоване да ти кажем, моја љубав према теби не може се описати - кроз сузе говори и пева Душан Рађеновић. Родом из Книна. - Ти си Србин и по. 
За столом, он и још четворица сталних гостију малене новобеоградске кафане "Луда кућа", чекају пресуду Хашког трибунала. Без телевизијског преноса. Уз чашице вињака, шљивовице, пиво... Изнад њих на зиду, урамљене слике Радована Караџића. Са друге стране "гледају" Милошевић, Његош, Младић...
У углу гусле, на којима је и сам Караџић знао да "одгуди", док је често као др Драган Дабић овде долазио. А да га нико, чак и од ових људи који су са њим седели, није препознао.
- Знао сам га и пре рата, и за време рата, а толико пута са њим седео за овим столом, и нисам га препознао - прича Небојша Јеврић, дугогодишњи ратни репортер. - Ретко је говорио. Био је човек у дубокој молитви. У фази тиховања, попут светогорских монаха. Залуд му суде, јер он је у другим световима, недостижним обичним смртницима.Већ две деценије свакога дана за истим столом седи Исус из Житног Потока, како се представља. Пио је, онда, и са др Дабићем.
- Да сам знао да је он, први бих му био јатак.
Говоре, сећају се, проклињу Хаг, Европу, Америку...
- Трагедија Радована Караџића, трагедија је Срба, суде Радовану, суде српском народу. Морам још једну, по мом личком обичају, да запевам за Радована - устаје Рађеновић. Поклони се и почне: "Изађи Рашо из те рупе, да те Карла пољуби у дупе...".