ПЕТАО "Заветина

ПЕТАО "Заветина
Познатији у народу читалачком као - КЊИЖАРА ПИСАЦА НА ВАЗДУШНИМ КОЛОСЕЦИМА

Светлост која зрачи из те собе...



 (...)






У којој су рађане и рођене "Заветине" (Кућа Лукића - Библиотека - или Велика магаза).
   Да ли је то светлост Која је стигла ту оног тренутка када се писац ових редова огласио уобичајеним криком два часа после поноћи последњег јунског дана 1950. године?
   Или је та светлост путовала кроз васељену брзином звезда падалица толико дуго да би тај број био толико дуг, велик, да би требало да се исписује дуже од порођајних мука једне младе жене, која се ту ипак срећно породила?
    И ко је видео ту прву светлост? Породиља? 
    Или можда неко други, послат са Сиријуса?
    Анђео неки, можда?
   
    
    Пре извесног времена сам видео ту слику, негде, можда ју је снимила наша гошћа из Шведске, Контеса? Или мој млађи син? Али први је о тој светлости проговорио мој старији син, у време бомбардовања Србије. Наравно, ја сам то запамтио, али нисам узео за озбиљно. Тек сам се тога сетио угледавши ту слику. То је било у тренутку док сам прелиставао Сиоранову књигу СУЗЕ И СВЕЦИ, примерак нико пре тога није читао, стојао је ту на ноћном столу онако свеж како је донет из књижаре...
       

... 
    То је једна од тих слика, коју сам пронашао међу хиљадама и хиљадама које је у М. снимила Контеса. Видео сам је, претражујући инбокс, своју пошту, препоруку да погледам, најновије сликењ Контесе, или оне која она због нечег препоручује. Оставио сам то за следећи дан, и наставио да читам Сиорана:
   Од ренесансе на овамо ниједан човек није упознао резигнираност. То је трагични ореол модерног човека. Древни народи су се мирили са судбином. Ниједан модеран човек се није спустио до тог устпупка. Непознат нам је и презир према судбини. Јер нисмо толико мудри да је не волимо бескрајно патећи.
   Древни нису правили случај од својих патњи. Наше су патње побуњеници против себе самих.

                                              *
    Анђели виде све, али не знају ништа. Аналабете савршенства. нису ни радознали: не занимају их ни искушење змије, ни узроци Адамовог прогона. Ипак би им било лепо поред човека! Они који су пали, суновратили су се појединачно, као издајници. Њиховом је роду, пак, страно свако искушење. Они нас надгледају, али не схватају. Кад смо били заједно у Богу, ни ми нисмо ништа схватали. Сада пак захваљујући успомени и нади у повратак, ипак разумемо анђеле. Они нас схватају онолико колико поседују предосећање за пад?Да ли га поседују?... итд.
    
    Ујутру сам покушавао да пронађем, ону праву слику, коју сам први пут видео и разумео синоћ, а коју сам затим читавог дана тражио, и нисам је нашао. Могуће је да да сам обрисао ту слику бришући многе поруке далеких бића и анђела? Пре него што сам легао. Разочаран помало и у свеце и у анђеле.
   Ако је пронађем, додаћу је овде, макар то било и после не знам колико времена. 
    Јер ја сам ту светлост, такође, први пут видео и схватио, ако то није можда претерано рећи...
   Та светлост је сачињена од толико звезда и енергија, књига, и визија, којима је равно само ведро летње небо осуто звездама. Изгледа да она долази из једне собице кроз зелена врата и зрачи према веранди и тами, која је огромна, што није тачно - светлост, она која зрачи из те собе дотиче из нечега што је огромније од сваке таме и сваког хаоса, први пут сам осетио мир, синоћ и схватио ту везу и мост са васељеном која је дата онима што знају смисао сурбите...

     Да на тој слици нема месеца, сад сам се сетио. Била је и напомена, али нисам је запамтио прецизно... Кућа Лукића је сигурно била, библиотека такође, и уобичајено ауторство БВРС... 
     (касно ноћу, 2. августа 2019)  Б. Т.

    

ЛеЗ 0017347


Нема коментара:

Постави коментар

Докле да се лажемо милозвучним језиком дипломатије?

„Европски политичари данас се више баве дизањем царинских и административних баријера, њиховим последицама или разноразним бирократским прописима, губећи из вида европски пројекат да се истакне и ојача њен културни идентитет, пошто је култура, уз економију и правно-политичке институције, постала трећи стуб европске грађевине. Проучавали смо феномен границе у друштвима која су погођена страхом, као и оним друштвима која су прожета озлојеђеношћу. Границе затварају друштва, граде однос супарништва и конфронтације, потхрањују бивша и садашња понижења, наводе их још на насилније и очајничкије потезе. Балкан није могуће као ни Европу чврсто омеђити, ниједна другост није сувишна страна већ део културног идентитета и плурализма”, каже Мустафић.

ЦРТА издваја