Translate

Претражи овај блог

Укупно приказа странице

Петар Божовић: Нисмо ни осетили када су нам извадили мозак

уторак, 20. новембар 2012.

ПОСМАТРАЧ НА СУДУ ВРАНА:Мери Волш


ПОСМАТРАЧ  НА  СУДУ  ВРАНА:
ЛИЧНЕ  УСПОМЕНЕ  СА  КОСОВА
1999  -  2009

Мери Волш1

Током дугих година рада на Косову често сам се сећала прича свог оца о његовом детињству у грофовији Кери у југозападној Ирској. Мој отац је oдрастао близу града Дингл и много времена је проводио на планинама Кери што му је пружaло прилику да  посматра многе и разноврсне природне појаве, укључујући и – једном – „суд врана“.
Ову ретку појаву мало ко је видео али се она често помиње у средњевековној литератури. Једна птица – „оптуженик“ – бива опкољена великом скупином врана. Жртва је изолована а вране врло важног изгледа заузимају положаје по околним гранама. Изгледа да свака има одређену улогу, неке су тужиоци и судије, а има и обичних судских послужитеља. Неко време изгледа да само гракћу, излажу доказни материјал. Без изузетка, суд одлучује да је оптужена врана крива и да мора бити кажњена. Вране тада слећу са грана на ону оптужену и кљуцају је до смрти. После „суђења“ и извршења смртне казне, јато врана 2 диже се у ваздух и оставља измрцварен леш оптуженика да труне.
Посматрачи природе не могу да објасне ову појаву: зашто нека група осећа потребу да се окрене против једног од својих чланова, и потом узима учешће у јавној и сложеној церемонији чији је исход унапред одређен.
Неко може питати какве везе ова прича има са Косовом. Узета као аналогија, ова прича о вранама најтачније говори о ономе што се на Косову догађа.
Стигла сам авионом у Скопље 23. августа 1999. године и сутрадан су ме одвезли колима у Приштину. Нисам имала никакво унапред створено мишљење о догађајима на Косову нити о збивањима у било ком делу  бивше Југославије. Мој план је био да радим на развојним пројектима у Централној Америци и гледала сам на долазак на Косово као на кратко одступање од плана којe ће трајати само неколико месеци.
Кад помислим на вожњу од Скопља до Приштине прво чега се сетим су неописиво лепи сунцокрети са обе стране пута, нарочито поред села око Липљана — чија имена тада нисам знала—па све до Лапљег Села и Чаглавице. Поља са обе стране пута пламтела су од њихових јарких, треперавих боја. Оно што је оставило јак утисак на мене била је чињеница да су, упркос сукобима, многи људи радили на њивама. Сећам се исто тако кућа које се гореле са обе стране пута, и села која су пламтела у даљини, као и да је свуда било много дима. Наш возач, Албанац, рекао нам је да су то албанска села која су Срби етнички очистили. Рекао нам је да је српска војска спалила све куће и руком показао на села у којима су наводно вршени покољи.
Тек пошто сам извесно време провела на Косову дознала сам да су у питању биле српске куће у српским селима као што су Стари Качаник, Грлица, Старо Село, Талиновац, Српски Бабуш и Бабљак. Осим тога, схватила сам да је, с обзиром да је српска војска морала да се повуче са Косова почетком јуна – неких десет недеља пре мог доласка, тешко било веровати да је она могла да запали све те куће и да етнички очисти сва та села. Тог 24. августа, дакле више од два месеца после повлачења српске војске, ја сам гледала зграде које горе и разорене куће које су очито биле запаљене само дан-два раније.
Кад смо се приближили Приштини запањио ме је број сателитских антена на стамбеним зградама и кућама. Брифинзи пре мог доласка на Косово навели су ме да закључим да су Албанци сиромашни и угрожени. Кад сам се боље упознала са Косовом разумела сам зашто су сателитске антене биле међу најважнијим ставкама у породичном буџету. У покрајини где је толико станова по градовима незаконито отето од правих власника нови станари не морају да се брину о отплатама стамбених кредита. Као што сам дознала касније, станови припадају онима који у њима живе а не њиховим стварним власницима. Сва имовина постала је предметом отимачине.
Моји први дани на Косову су само појачали моје осећање да живим у надреалном окружењу. Пећ, град у западном делу покрајине у коме се налазила моја канцеларија, био је под контролом Италијана. Тих првих дана у августу са неверицом сам гледала те лепе, од сунчања потамнеле војнике, са шлемовима украшеним перјаницама, са црним наочарима и врло често великим цигарама, како се возе оклопним возилима. Осећала сам се као на снимању неког филма. То просто није било стварно.
Моја канцеларија се налазила преко пута паркиралишта УНМИК полиције, поред радио станице. Десетине црвено-белих џипова – ми смо их звали ''кока-кола'' колима – стајале су ту из дана у дан. Никако нисам могла да схватим зашто ту стоје месецима и никако се не покрећу. Тај период између августа 1999. и априла 2000. било је доба дотада невиђеног етничког чишћења – а ту стоје нова новцијата полицијска кола која су стигла до паркиралишта у Пећи и даље се нису макла. Као и многи други аспекти међународног присуства на Косову, и то је била само димна завеса, параван.
У ноћи између 27. и 28. септембра очи су ми се отвориле и схватила сам шта се дешава на Косову. Повукла сам се рано с намером да мало читам у кревету док су моје колеге отишле негде на пицу – пица је била све што се тих дана могло добити за јело. Нећу никад заборавити како је пуцњава почела, и како никако није престајала. Лежала сам у кревету с покривачем преко главе просто не верујући да постоје напади таквих размера и силине, а они су трајали све до раних јутарњих часова.
Ту ноћ је ОВК оргијала, дивљала, беснела јурећи кроз српске делове града и палила, пљачкала и убијала углавном старије Србе. Та ноћ убилачког уништења догодила се на територији где је сукоб био званично завршен готово четири месеца раније, на територији где су били администратори и полиција УН и војне снаге КФОР-а из многих западних земаља чија је дужност била да одрже безбедност.
Ујутро, кад сам опрезно кренула улицом, прво што сам угледала било је нечије мртво тело у реци, лицем окренуто надоле. То није био једини леш у граду, иако се италијански КФОР ревносно трудио да град доведе у ред. Наредни дан је, што свакако није било случајно, био последњи рок до кога је ОВК морала да преда оружје.
Радила сам на једном развојном пројекту у Пећи. Првих шест месеци боравила сам искључиво у албанским селима, јер је то била област одговорности коју нам је поверио Високи комесаријат УН за избеглице. У Гораждевцу, последњем српском селу у околини Пећи које је преживело нападе после јуна 1999, нисмо радили. Чак су нам изричито рекли да не прилазимо том селу и, што је најважније, да када колима пролазимо поред њега никада ниједног Србина не гледамо у очи. Речено нам је да су Срби из Гораждевца лопови и убице и да су сви наоружани и врло опасни. Често су нам говорили да су све отели од Албанаца: аутомобиле, фрижидере, телевизоре итд. Рекли су ми да ћу, ако одем тамо, бити силована, претучена и потом убијена.
Док је већина међународних радника веровала у ове застрашујуће приче, а трагично је што неки и данас верују у њих, мени је било тешко да поверујем да село са црквом у свом центру, где многи старији људе седе на тргу може заиста да буде место каквим га представљају. Фебруара месеца 2000. године посетила сам Гораждевац као приватно лице, тј. без званичне дозволе моје организације. Возила сам се на задњем седишту једног италијанског оклопног транспортера. Војници су ми рекли да останем на задњем седишту и пазим да ме нико не види. Оно што сам видела у селу било је потпуно супротно од оног што нам је било речено. Житељи су били сиромашни, веома сиромашни. Врло мали број је имао телевизор а неколико старијих жена било је у врло тешкој ситуацији јер нису имале никакав смештај. Упркос врло тешким околностима у којима су живели, сви су били врло гостољубиви. Тог првог дана угостили су ме свињетином. Био је то први пут да једем свињетину од како сам напустила Ирску. Ту сам први пут пробала и кајмак, који је заиста изванредно укусан.
Један од првих пројеката који сам започела био је стамбени пројекат за  жене без смештаја из Гораждевца. Кад сам почела рад на том пројекту наредног месеца, марта 2000, суочила сам се са непријатељством својих колега и месних Албанаца. Претили су ми, шиканирали су ме и једном су ме тако гурнули да сам пала низ степенице које воде из наше канцеларије. Али, ја сам остала при своме јер ни онда, као ни сада, нисам видела ништа лоше у мојој жељи да помогнем онима који су сиромашни, несрећни и који никоме нису учинили никакво зло. Међутим, оно што ме је стварно уплашило била је страшна мржња према тим несрећним људима, и сам израз у очима оних којима бих поменула да идем у Гораждевац.
Један мој колега, који ми је нерадо помагао на пројекту за обнову културног центра на тргу у селу, завршио је рад на половини крова а затим је рекао да друга половина не може да се поправи. Касније је једна друга невладина организација поправила кров до краја. Њихов инжењер ми је рекао да поправљање крова са инжењерске тачке гледишта није представљало никакав проблем. Све је било завршено брзо. Са оваквом врстом слепих предрасуда суочио се свако ко је покушавао да поштено ради свој посао на Косову, нарочито када се радило о пројектима за Србе.
Главна ставка на дневном реду било је изопштење из друштва. Предрасуде су биле тако немилосрдне да су прелазиле у мржњу, у фанатичну задртост која је прожимала цео приступ стању на Косову. Тај исти колега који је одбио да заврши поправку крова вређао ме је што сам ишла у Гораждевац да радим преко викенда. (Било ми је дозвољено да радим само у свом слободном времену, што значи да сам морала да радим преко викенда.)  Уносио ми се у лице и урлао на мене што радим у Гораждевцу. Никад нисам била тако близу да будем претучена.
(........)
________________________
Мери Волш је Иркиња, стручњак за међународни развој са десет година радног искуства на Балкану.
У оригиналу, murder of crows, буквално ''убиство'' врана, на чему ауторка инсистира наводећи да је реч murder синоним за јато када је реч о вранама. (Прим. прев.)
На дан 7. децембра 1941, Хитлер је издао декрет познат под називом Nacht und Nebel према коме „ноћ и магла“ треба да прогутају сва сумњива и непожељна лица. (Прим. прев.)

_____________ Препоручио : Р. Батуран, ур. часописа "Људи говоре"
      Видети више: цео текст:
        Извор: http://www.novinar.de/2009/07/05/meri-vols-posmatrac-na-sudu-vrana-licne-uspomene-sa-kosova-1999-2009.html
 

среда, 14. новембар 2012.

БЕЗ ПРАВА НА ОСРЕДЊОСТ / Ранко Павловић




(Милан Орлић: Град, пре него што усним, „Мали Немо“, Панчево, 2005)

            Двије су основне тематске цјелине, боље речено – сфере интересовања, у најновијој збирци пјесама Милана Орлића „Град, пре него што усним“: град као микрокосмос човјекове отуђености и Пјесникова (не)моћ да тај и такав град, настањен жељама и страховима, како каже у пјесми „Писмо Италу Калвину, оплемени свепрожимајућом пјесмом која, у судару с крхотинама свега што се (у том граду) могло догодити, узмиче пред виртуелним птицама које електронским небом шестаре. Ове теме се, међутим, међусобно прожимају, могло би се рећи готово онтолошки проистичу једна из друге и једна у другој налазе уточиште, па нити би се то могло, нити има потребе да се разграничава која пјесма се у којој, условно речено, тематској цјелини находи.
            Орлићев град је Атлантида у чијем се врту (и у дјечјим сновима) још увек, одувек / боре Славуј и Кнез Таме, он је и паланка неопевана, вечна слика људске душе, понекад то је врт спокојне и питоме лепоте. Па ипак, пјесник се пита:
                                               
... Не расте
            ле вајни град брже и више ли уме, него што
            било ко може
            да разуме? Отуда се моје сећање на ову
поларну некрополу:
живи град мртвих:сузило као Коринтски
мореуз. Отуда моја
обузетост, питијски подсмешљива: градом
над градовима.
           
У пјесми „Уз уво прислоњена шкољка“ пјесник истиче да је ... од Квит Хорација / Флака, једном / за свагда ваљда научио: да песницима није / допуштена осредњост и, држећи се тога, стаменим стиховима, одмјереним емотивним набојем и прецизно усмјереном мишљу, ослањајући се на мит онолико колико то не може засметати самосвојности, исказује свој однос према поезији која би морала бити и која јесте, понекад додуше пригушена, у крвотоку живота/града. При томе, на оригиналан начин комуницира с пјесницима (Борхес, Галентијан, Црњански, Овидије, Јејтс, Бекон, Пекић, Цвајг, Павезе, Милош, Калвино, Кундера, Попа...), филозофима (Ниче, Спиноза, Сократ, Платон...) и добро знаним литерарним јунацима, дајући тако својим промишљањима димензију универзалности.
            ... Песник сам / - тја, ништа нарочито – каже Орлић у пјесми „О, Хараре! О, Хараре!“ да би мало затим, у пјесми „Анахроника града“, понесен лирском шетњом пространствима Велике Скитије, „објаснио“ неминовност и суштину пјесниковог понирања у недостижно: ... Ноћивам, / у гнезду стиха, чежњив, сам и сажет до / несазнатљивости. У лирском обраћању Џеку Лондону, М. Орлић, аутопоетички,  „демистификује“ свој однос пема пјесничком чину стварања и „мијењања свијета“:
Да би се
руком досегло небо, ухватила птица, шчепао
дан најчвршће
што се може, не морају се, разумљиво, чинити
велика недела
нити још већа доброчинста...
           
Промишљајући не само суштаство живљења него и активан однос поезије према том суштаству, пјесник је замишљен над чињеницом да су пјесници, додајући све више воде мастилу, своја светилишта претворили у музеје досаде, да су створене водвиљске слике које (не) треба досољавати и да су око нас... Посвуда Сфинге / од бетона / и елоксираног алуминијума, са очима Молоха / као разбијеним / прозорима... И зато:

... Чему сви високотиражни суботњи
магазини, овде,
у овом врту вавиланском? Кад су језици већ
прадавном пометњом
неповратно посвађани. А ми, ми осуђени на
неподношљиву лакоћу
варварске самовоље, у том свенарастајућем
ружичњаку.
(„Писмо господину Когиту“)
           
Па ипак, ... писати поезију – отмено је („Писмо непознатој читатељки“). И добро је што је тако, јер смо у збирци „Град, пре него што усним“ Милана Орлића добили вриједну пјесничку књигу, добро компоновану и досљедно остварену, чији ће својеврсни двоструки „магистрале“ (пјесме истог наслова – „Песма у ноћи: као“ – на почетку и на крају збирке) представљати прави изазов, колико за страствене пјесмољупце, толико и за помније аналитичаре и теоретичаре књижевности. 

_________ Извор : Часопис УНУС МУНДУС, 2012, Ниш. - Ранко Павловић: Дочитвања

Мирослав Лукић

Белатукадруз , Бела Тукадруз