УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Докле да се лажемо милозвучним језиком дипломатије?

„Европски политичари данас се више баве дизањем царинских и административних баријера, њиховим последицама или разноразним бирократским прописима, губећи из вида европски пројекат да се истакне и ојача њен културни идентитет, пошто је култура, уз економију и правно-политичке институције, постала трећи стуб европске грађевине. Проучавали смо феномен границе у друштвима која су погођена страхом, као и оним друштвима која су прожета озлојеђеношћу. Границе затварају друштва, граде однос супарништва и конфронтације, потхрањују бивша и садашња понижења, наводе их још на насилније и очајничкије потезе. Балкан није могуће као ни Европу чврсто омеђити, ниједна другост није сувишна страна већ део културног идентитета и плурализма”, каже Мустафић.

Укупно приказа странице

четвртак, 24. септембар 2015.

Избор из песништва Александра Лукића (препорука преводиоцима на стране језике)

Александар Лукић



РУМУНИЈА ЈЕ НА РЕДУ
Песник А.Лукић (1957. - )



            ВРАТИО САМ СЕ из Румуније у Србију несрећнији него на поласку, не зато што ми је хотелски смештај сметао, нити преплашен привиђењима Грофа Дракуле, јер Румунијом је владао, много опаснији вампир, живи вампир Чаушеску. Да нисам игром случаја боравио у Румунији крајем јула и почетком августа 1989. године, не бих веровао. Румунија је била земља са најгушћим мрежама тајне полиције, па упркос томе, ја сам доспео у само средиште Деспотије, до првих сарадника Вампира. Свуда су вребале замке, у хотелима, у парковима, на улицама, чак и у топлим постељама и загрљајима дресираних румунских тигрица. Диктаторови пси пратили су нас у стопу, као дивљач, нас неколико српских и румунских песника. Једном кад оматорим и посенилим, написаћу подробнији извештај о том боравку у Румунији. Оно што сам одмах видео чим сам стигао, то је несрећна земља, изгубљена и одсечена од Европе. Иако је било предвиђено (према протоколу) да останем скоро месец дана, ја сам био принуђен да напустим Румунију већ после недељу дана. Било је лето 1989. године, храстови су своје жиле расхлађивали у језеру, у манастиру Черника није постојала таваница: небо се спустило до Крста. И свуда су зујале осионе муве, долазећи право са мрцина, на наша уста, на ране Спаситеља, у зглобове, сејући ларве.
            Једина нада, тада, беху они побожни Румуни које сам затицао ма коленима испред запаљених свећа у полутминама цркава и манастира. Још увек се нису бавили истеривањем вампира, пошто су били унесрећени и престрашени: молили су. Једина успомена на традицију и будућност беху ти побожни људи, цркве и манастири. У њима није био могућ приступ нечастивим силама. Тамо сам и ја молио...



(МОЛИТВА)

Боже, сачувај и спаси румунски народ!
Не буди немилосрдан јер је дара превршила меру.
Намакли су улар
читавом народу.

Претеране амбиције и апетит
подмуклих једноумника и кукавица
уродиле су чудовишном летином: коровом,
несрећом и збиром који застрашује.

Спаси овај народ који је издало стрпљење!

Спаси, или истреја своје до краја, Боже!






СУДИЈА


Мој народ су и они који не верују у мене,
мој је читав свет.

Вампири су грешници који одлажу велико суђење
и могу да поживе стотину година, и дуже,
јер имају сигурна и тајна прибежишта
(немирну савест живих, стрепње, слутње, недоумице.

Мени припадају попови и распопови.
Што може учинити један распоп,
не могу стотине попова!

Узимам грех на себе, тежину свега
што се догодило последњих деценија у Русији,
Немачкој, Мађарској, Румунији, Србији,
у Америци, на Куби, и другдее.

Дозволио сам људима да покушају нешто
без саветовања са мном.

Допустио сам им да преокрећу токове река,
да подижу нешто што нема имена. Јазове.

Тамо где су подигнути највећи јазови у душама,
поново ће се примити моја Реч.

Поново ће пржити сланину ужировљених свиња,
биће довољно масти да се омрсе сви
испошћени народи који већ годинама живе
у сенкама сопствене историје.

Разораће ледине и пустаре
и открити необележена велика гробља.
Ништа неће остати скривено.

Кренуо сам по свету, стићи ћу и тамо где све лежи наопако
и умртвљено. Невидљив сам и зато ме неће моћи изненадити
на спавању. Нико ме не може зауставити.
Оживећу грлицу коју је погодио гром из ведра неба
и просуо јој оно што је позобала.
Помирићу кумове који су издали једни друге.
Повезаћу покидане нити братских народа.
Посетићу све цркве и манастире из којих буја зова,
павит. Намножићу козе, јер је коров загосподарио земљом.
Вратићу врлину памћења, јер је заборав окужио све.
Роде су слетеле на ливаде на Месецу, на којем се ноћу
њихова гнезда могу уочити. Послаћу их на Земљу,
на димњаке породичних кућа.
Оживећу мртве, обешене о крстоношни храст,
разапете, набијене на колац. Онима које су одрали
као јагњад и затим им солили образе, ране,
вратићу најдубљу радост. Вратићу удовицама
погинуле мужеве. Подићи ћу посмртна брвна
преко потока и река брзавица, како би се душе
могле повратити у завичај, оних погинулих ко зна где.
Вратићу многима веру, у боље, у сутра и прекосутра
у зору и јутро у петлове. Петлови кукуричу и
најављују мој долазак. Не долази земљотрес,
долазим Ја. Радујте се!
Нема више заборава и превида.



(Све три песме су штампане у књизи: СТРАШНИ СУД, Књижевна заједница “Владимир Мијушковић” и НИП Универзитетска ријеч – Никшић, Никшић, 1991. године)




СТОЦИ ПРОТИВ УРОКА

Помози господе боже, и свети Саво
и света пречиста богородице!
Прво кравама, затим воловима,
онда свим тим површним људима,
којима недостаје читава димензија,
и који сисају сису
и као одрасли људи
           коју су сисали у детињству.

Изабрали су најистакнутија места,
заузели најудобнија седишта,
заборавили свеце и савете очева
и с њима кућни довратак,
настрешнице под којима се гнезде ласте и осе.

Изнад њих није Бог, већ Оснивач подземне престонице.
Окружен кафезима и голубовима високолетачима,
писмоношама који само што поруке не изговарају.
Писмоноше је Оснивач лично дресирао.
Они високо прелећу старе школе, кровове некадашњих
коцкарница, некадашњих хиподрома
и надлештва од посебног значај
чија начела почивају на гаранцији револвера.

Благо нама шта смо дочекали,
те имамо таквог дресера!
Он је писмоноше научио да слећу на даће
покрај свећа које с вечери светлуцају
забодене у обредне хлебове
или у шаке старијих и млађих жена.
(Народни обичаји и богатство фолклора
не могу се скривати у недрима
од крилатих татара!)

Толико је добро издресирао своје писмоноше
да су му се враћали чак и кад их је слао
на крај света
и ниједног, зар, не ухватише?
Видим како му слећу на испружену руку
један по један
с узвраћеним ферманима.

Дресер их награђује пшеницом,
од које им нокти отпадају.

Амин!




БАЈАЊА ПРОТИВ ШТЕТОЧИНА,
ОД ЛОПОВА ОД ДЕОБА


Устави, Свети Саво,
устави кола и волове!

У нас има неко чудо,
да се ти чудиш нашем чуду!

Архиепископију задесили трудови.
Узнемирили се бербери,
надзорници пророчанства обукли црнину
и умотали главе у нештављену кожу црних коза.
Пропаст је вршњак свију нас.
Треба посећивати сахране што тек предстоје
јер на спроводима човек може да се нагледа
детаља који су пре тога били недоступни.

Љубав је ипак многолика
и траје дуже од малих богиња.

Овај век неће памтити по малим радњама
на чијим су рафовима чамиле прашњаве књиге,
занимљиве, али не баш толико као голишаве повести
о љубавним аферама
тирана и диктатора (Стаљин, Хитлер,
Генерал Франко, Чаушеску, итд.).

Је ли могуће да је ово век у коме се није видело
ништа, није се видело, пре свега – уживање у злочину?
Век који није видео оно што су видели
судије Страшног суда?

Какво је ово помрачење?
Ово није помрачење Месеца ни Сунца.

Замандаљена су једна врата,
иза којих су  д о к а з и,
скровишта са товарима злата
и расправе грамзивих наследника
над лесом од прућа.

О како су наказна половична памћења
и одвратна као устајали расо,
саучесника што ударцима песнице
о прса устоличавају прошлост
поново и поново
пред будалама!

Шта је са судбином оних духова
који су нестали у врућем качамаку
подземне престонице?

Шта нам казује физиономије првоговорника
осведочених на усмереним колосецима,
налик на маневарке које стари скретничари
скрећу пиштаљкама?

Позивају се на балсамованог Оснивача
из тамног вилајета,
илити подземне престонице, што је исто,
помрчина је, ако узмеш . Кајаћеш се,
ако не узмеш . Опет ћеш се покајати.

Ево њихових установа – самоопсена!
Провинција основаних корачницом,
административних центара провинција
са обавезним изложбама победе.

Не мрзим провинције, ту су рођени виђенији,
и ту је подземље уочљивије него у великим градовима,
фалсификати свега увезени су са Севера
испод кафанског дима.

Како је дошло, тако мора и да оде.
То: породични промискуитет, међупартијски инцести,
уметници који одсликавају домаће васпитање
овнове кривороге и наивне јарце
у иконографији обора.

Издаване су серије поштанских марака
на којима су одшкринута врата запада
где Сунце залази сваки дан.

Мртваци су се селили на исток.

Неки су умрли са осмехом,
тај осмех смрти
можда је израз континуитета,
не помирења.
Смрт не нуди помирење већ суочавање
са оним што је обећано а није испуњено,
илузије су ко зна када, на време
склоњене што даље од Страшног Суда.

Судница Страшног Суда
одавно је постала тесна!

Пред њом је такав ред коме ја не видим крај,
као ни масовним егзилима
терору домаће радиности и гериле!

О, ти мали пауче,
ти плетеш мрежу по целом свету,
уплео си живе и мртве,
провинције и престоницу,
погибалце и обешењаке,
села и селишта,

селин и купину,
планине и равнице,
небо и земљу.
Уплети ноћас светог Саву
те ми га бар на сан доведи.


(Ове две песме штампане су у збирци: ОСНИВАЧ ПОДЗЕМНЕ ПРЕСТОНИЦЕ, Заветине, Београд, 1991. године)





ЦРКВА БЕЛА НА БРЕЖУЉКУ


Живо врело ноћног неба, по који
кос, ћук што се оглси иза шумарака
близу села – са црквом на брежуљку
белок као снег, са бубама и мравима
у пукотинама зидова божијег храма.

Време показује силу очигледнијунод људи,
пред његовом снагом трошио је све на шта наиђе.

У кућама раштрканим на ободу насеља,
дивно се бацакају у стварној вери, у сну
девице; прсле комете у лишћу.

Златна зрнца ветар носи пољима
месечину веје, док бдим,
из мојих књига, запомажу распарена
слова, косе линије залутале у магли.
Стихова је било и биће их!

У чедним душама ландараће
њихов отворен прозор пред вече.

Непресушно врело фолклора
испречиће се, непојамни свилен гајтан,
зарастао у траву пружног прелаза.

Куд сам се те вечери упутио,
понет као трешњин цвет низ друм?

Нисам ли можда вирио из пукотина
божијег храма налик бубама и мравима,
у журби за каквим сувим изметом, тад?

(Песма штампана у збирци: ЈАСПИС, Народна књига, Београд, 2007. године)




У БОЖЈИМ ЗАКОНИМА
БАР, СВЕ ЈЕ ЈАСНО


О прећутаном, кога извесно има на претек,
нигде ни помена, ни какве посвећене речи?
Ласно ли је надати се љубави у таквим условима,
пријањати уз реч јачега.

Као онај младић са чланцима заглибљеним у песак,
што се препусти искушењима у пустињи,
да га вера смрска за свагда као скитницу,
показујући му докле сме ићи, шта може поднети.

Мучеништво његове части, треба да буде узор,
благе правде у крви. То ти је, што ти је,
кад су закони у питању. Да би се уздигао,
због примера, мораш умрети.

За живу главу, не поричи ничију смрт.

Отпатке пепела неке вечери коју памтиш,
њену истиниту празнину изгубљене светлости,
уважи, јер, и сад држи страну слабијима.

Савладај се при путовању, не ружи ствари, уоколо.

Козе брсте жбунове пастирима за леђима,
да могу самлеле би и последњу младицу у шуми,
прибери се, па види пастире како псовкама терају
стадо. Колико погрдне речи, помажу људима.

На небу и на земљи понос претиче. Пуши се чунак.
Пијучу ексери закона упућени у дубине кола.

Кад заореш бразду у дивљини, уздај се у себе,
и семе сеј по месечини, на руду времена,
по свом нахођењу, уређуј башту, ако устреба
у језицима миленијума тражи, корење вичне себи,
макар их бирао по оној млакој пословици
“према свецу и тропар”, и тад чиниш важну ствар.

Толико близанаца сакривених у мраку
нада се твом доласку. Није све у божјим рукама.


(Песма штампана у збирци: НЕ СПОМИЊИ ЂАВОЛА, КОВ, Вршац, 2009. године)






МАРИЈА


Приви се уза мене жена нека лепа,
Марија веровах да је то?

Имаше лице моје мајке из девојачких дана.

У густом честару плавог багремца
мами ме да чаврљамо.
Распарене птице то чине.

Рашта Маријо устајеш из гроба?

Да те згњечим, Маријо?

Са досадним мувама тако
поступају на сеоском столу
усред ручка. Немам снаге.

Бежимо од порезника,
пологу лучерашње светице,
са мртвачким белегом на глави.

Ево нам се ближе ловци са псима
на поводцу. Сад ће нас сустићи
и приповедати о праведницима.

Због осећања части
изгубићемо живот.


(Песма штампана у збирци: САВРЕМЕНИ УШКОПЉЕНИЦИ, Интелекта, Ваљево, 2010. године)



БОГОЈАВЉЕЊЕ У БЕОГРАДУ, 1993.

Празни излози продавница,
такорећи стаклене баште Београда
нас очекују.

Из дворишта неке основне школе кроз зидове
цури рецитал младе ученице, њене ножице су се једва
увукле одјутрос у доколенице.

То  је само молитва песника
из обавезне школске лектире.

Јануар, а зима ломи прсте грана
по дрвећу. У студентском парку,
по снегу падају малић и домалић одреда.
На њих неће више никад да слећу
чешљугари,  ко за тим мари.

У свом атељеу сликар добро ушушкан
са ћебетом пребаченим преко рамена
оставља кичицу, кроз прозор гледа
како се пари нека обична куја,
и како јој се на мразу пуше леђа.
Добро напаљен призором псеће свадбе, сликар,
та топовњача актуелног режима
у атељеу не скида бере са главе.

Истина о многим догађајима, касни, то добро знате,
мишеви- српски писци – част изузецима. Цветовима
које гледах убране, до часа када свену.

Већ неколико година носим исте ципеле по улицама Београда,
а ни снег да их улепша нити одагна тако ружна платна
стварности не може. О, Боже, како да ти се жалим невидљивом?
Имам таман толико цвоњака у џепу да залијем пивом,
жалопојку. Какву жалопојку – крик.

О, да, да, да.Та добро знам: У Савезу писаца успева трик
са камуфлажом чудовишта. Нек те не чуди
да крик тек тамо као и речи не вреди ништа
тамо обитавају (каријер)исти. Млака говна данашњице.
Бабурасти црвени носеви - украси наше књижевности.

Некако данашње Богојављење поприма врашки изглед.
Поледица, па хајд назад ако смеш у шетњу около.
Међу полицајцима збијеним испод неке настрешнице
влада атмосфера стрижено – кошено,
једни би да крену у протест на владу –
а други лојални би да стоје у месту.

У самом трбуху престонице становници гладују,
на Богојављење, мој брат узима печено парче
беле бундеве, вади га дотад увијеног у тзв.
Културни додатак „Политике“. Седа напрасно оседео
на столицу и мљацка залогај за залогајем.

Рат је беснео још увек и млео људско месо
већина је ћутала да је од гласа зло не задеси
мој издавач „Просвета“ се пишманио да објави књигу
са брижним образложењем уредника двометраша,
да ето он то чини да би ми сачувао главу.

У Чика Љубиној улици, бејах сетан,
мало је то рећи. Гледао сам девојчицу са уплетеним кикама,
просјакињу, уснулу гледах њу како мирно спава
упркос мразу близу прага националног издавача.
Маглу и облаке је тад изненада потерао ветар и на тело
девојчице се сручио пљусак сунчеве светлости.

Богојављење се пробило до ње.
1993. је година, данас, овде.
Ја помишљам да умрем уместо Тебе Боже.
Уместо оне драге напуштене девојчице.
Моја смрт свакако не би била догађај
у овом невеселом крају, нити достојна Богојављења.




ДАР МАР – МЛАДЕ ИСКУШЕНИЦЕ

Девојачки кловновски нос тог октобарског јутра
окупан сузама пред мајчиним гробом
светлуцао је жешће од пламена
мермерног споменика подигнутог за вечна времена.

Прапорце сувог семења клатио је ветар
уз ногу ожалошћене цуре. Тек штуре
су мисли у тренутку биле те кћери
кад се затекла пред гробом сама.

Једва празан вагон скрајнут на крај колосека
железничке станице – без панике нек буде
твоје срце девојачко, овај пут празном вагону
приличи то место у запећку.

Уосталом зар ствар не стоји слично
и са упокојеним уоколо по гробљу?
Такав је обичај код већине хришћана.

Кад осетиш глад журиш да се наједеш,
а кад се преждереш, кукаш за часом док си био гладан.

Лепа искушенице, скорашња скрамо гробљанског
огледала, кад бих имао снаге да ти приђем и кажем:
Не претеруј узалудно у вери, окрени се око себе.
Гледај какво је чудо живот. Чежња за животом.

Искушенице млада обнављај свет.
Сети се живота свог, најбољег од свих поклона
датог човеку од рођења до смрти да га прима,
владај около са њим.

Та, никакво гробље неће оживети!

Обриши кловновски нос белег божији,
већ је време да пођеш пут куће – јесен послује
у природи, ослушкуј како кестенови славе
падајући по земљи уз пут.



О НЕВИНОСТИ

Где је то време нестало, после свега, да ли слутим,
након мобилизације и додељене мањерке- сјајне варке,
брегови на истом месту пландују као стадо оваца у подне
шишарке ме дозивају да им приђем. Није ми до њих.

Китњасти брегови са шумарицама и грмовима шипурка
мојим ранама у мукама зараслим, ближе се повести басни.

Не то су бункери, одустајања да будем човек.

Грана бреста претворена у љуљашку на обали Пека,
са којом сам затворених очију спорадично полетао у небо.
Љуљашка која је у инат пред мрак подсећала на обешену омчу,
или пак на вадичеп, о, да, јадна брестова грана.

Каква ми корист беше дата од природе тад,
да се винем пут неба, а потом да паднем на место
где сам некада био.

Младић са набреклим пенисом, скривен у ракитару -
малог речног острвцета по чијем ободу расту врежа диња
бацајући жут цвет пут реке.

Тако је изгледао свет тог лета – мрак одасвуда, тунел
из кога се помаља рудар са упаљеном лампицом на шлему.

Толико слављени социјализам пупмао се као гајде,
а од свега, само гладан птић испао из гнезда.

Где су ти сати мог оправданог страха – шупљине
у трешњевом деблу што певају на ветру,
што рецитују стихове помогнуте ветром.
О момку кога окупирају маље по телу.

Шта то скрива женска сукња, дивни шатор
момак би под њом нашао сигурно склониште.
Познао би питалицу, добио одговор.

Колико лица имам да бих издржао силину
надируће снаге, ловећи скакавце по трави ливаде,
трчећи тамо – амо чупајући им задње ножице
те отворене шестаре за тили час
трпајући их немоћне у стаклену теглу
претварајући их у потенцијалне мамце.

И кад нестане време, хоћу рећи историја
једног тренутка – сети се оног жутог цвета диње
можда јајастог речног белутка, брегова
обучених у снегове, сведоцима првог реда о невиности.

Не памтим бадава. Траг показује човека.
Шупљу говеђу кост населили су мрави,
довлачећи из природе у њу храну за зиму.

И моје ће тело бити угодан стан неким црним бубама,
неуморним рударима које сам упознао над лешевима
туђим.

Можда ће време за које се питам,
куд одлази искрснути пред њих
попут притуљене лампице
да им осветли правац пута куда да се упуте.

Нека нико крећући се ка вечности
не ћути на том путу.



ПОЉА ЧУДЕСА

Љубав је вечна. Научи да волиш за живота.
Склоност праштања негуј. За праштање
човек увек мисли да има времена, ал, није тако.
Учини то – поклони себе другом.

Љубав је вечна. И да сумњаш у њу, а ти веруј да јесте.
Моје тело није вечно. Ларва свилене бубе, тек да знаш
живахна је, тај мали одвратни створ.

Мој живот, твој живот – једва каменчићи – огрлице,
затурене у недођији – бројанице од ћилибара.

Џабе за бројаницама од ћилибара трагају трговци -
ловци на реткости и антиквитете.

Љубав је вечна. И једно двориште које не сведочи
у прилог како је љубав вечна, ипак без љубави
не би било изграђено – близу мора, на самој обали,
или на обали реке то двориште симболично
названо „Поље чудеса“ са три грађевине скоро
прибијених у леђа: Криви торањ,
црква и гробље што подсећа на газдинску палату.
Иза дворишта почиње да се простире град Пиза.

Љубав је вечна. Чиста бела со звезда на ноћном небу
то говори. И водопад понавља да гајити треба љубав.
Фонтана што шикља увис, а потом се вода обрушава
у мало камено језеро на тргу.
Крај ње волео сам ваздух да удишем, у једном цугу,
волео сам тај свеж ваздух усред спарине,
волео сам те жене са хеленским бутинама
да гледам како промичу поред мене, тако младе
да би се осврнуле ка мени и посветиле ми пажњу.

Љубав је вечна. Док путујем кроз живот
и онда кад подсећам на мртву природу – робу наслагану
у неком вагону, и тад ме љубав немушта мами,
док путујем кроз Европу и расејавам тугу,
чежњу расејавам из мог малог срца
у ноћима кад најстварније патим од свих бића
незнајући зашто, час држећи страну посрнулом свету,
час пљујући га безобразно, туго неизрецива,
све ми то личи на љубав. На моју чежњу
што се обрела у несавршенсту.

Тренуци кад се нисам кајао
и часови у којима сам детиње искрено патио
због тебе љубави. Моје бело јагње у градини.

Љубав је вечна.


СПОМЕНИК НАД ПРАЗНИМ ГРОБОМ

Петак – субота, познајем смену, разлива се живот неутешан
досадни краљеви из историје вапе већ одавно мртви,
исто пуца љуштура, а бесмисао, ко хоће може да види,
који од њих је био један, а ко пак, крвник жељан славе,
деспот и светац копиле чисто.

Имати живот, значи умирати свакодневно испочетка,
свадбеној ноћи или пак драгуљу посвећен бити ретко у тренутку,
пријатељу чему има да се радујеш, та бићеш четка
животу свом од рођења, окренута наопако на дршку у кутку

положена. Сви кривудави путеви мојих мисли
ка том правцу воде. Слава мојих пораза непрестано исијава,
отуд светлост, колико ватру и бол овог времена. У пиксли
цвета опушак цигарете да ме опомене. На губитку бејах – страва

читав живот. Споменик над празним гробом.

Смем рећи: пусти нек слободно звече риме,
суви звончићи хмеља предати ветру, обешени о грану речне врбе
постројени топови спремни за паљбу: пуни – пали, већ диме
за ивицом шуме. Одатле се простире диван видик,
сличан оном затеченом преко змијских леђа.
За који час ноте од граната, бљуваће и сејати смрт
пред нама. Распрскавајући се у парампарчад наш живот, да, да.
Блудна секо, узми маказе исеци заставу са мртвачком главом,
мислећи о њој да је врт,
ружиних пупољака.

Испуни вазу букетом пупољака. Букетом празних и узалудних година.




ЗАСТАВА СА МРТВАЧКОМ ГЛАВОМ

Како да обуздам себе и не потрчим дуж речне обале, за оним сплавом
склепаним од букових трупаца увезаних лијанама, што се врх таласа
                                                                                                   лењо љуља,
неки крманош за дневницу управља њим шерет са шајкачом направљеном
                                                                            од заставе са мртвачком главом,
Господе, колико мало радости има међу нама – куља

такво сазнање из нас. Нама је јасно. Вода је донела и однела сплав.
Да сам се укрцао, ко зна докле бих на њему отпловио -
какав јесам накострешен од љутње, овај мали отровни мрав
измилео из зида напуштене куће, спреман да лови

и окоми се на жртву. Нисам последњи, а ти си зато без премца први
злочину присуствовао сведочанства многобројна постоје,
не треба  посебно доказивати
сплав је одатле кренуо, а ја сам га на реци
црвеног од вечерње сунчеве крви,
тужним погледом испратио даље. Не могох допливати

до њега, плашећи се да саучествујем у несвакидашњој лепоти
сплава; крманошеве капе од заставе са мртвачком главом
имао сам пристојних година на себи, о којој своти
је реч знамо обојица – довољно за ставове у правом

часу. Бити увек на добром гласу Господе попут Тебе
како издржати, како подносити хвалоспевно бреме,
можда је боље бити каткад кривац за што, из себе за себе
литија љубави је краткотрајна казује време

упамти што говорим. Господе не рони сузе, где има то да Творац
плаче, пред својом децом. Био би то ћорак
та добро знаш да хиљаде, стотине хиљада душа чезне за сплавом
Твојим осим мене заосталог на обали – сумњивца црњег но чворак
што је. Помишљам како би на твом челу пристајала капа са мртвачком главом.

Та капа би Господе покрила Твоју главу
красније од катедрала и цркава осветљених
током читаве ноћи широм Европе.


КАПЕЛА СА БАКАРНОМ КАПОМ


Брачни пар у ноћи децембарској пробудио се
остављајући за собом хладну брачну постељу,
без порода беху они, без вере и поуздања у вечност.

Жена је руком држала мужа за раме, да се не изгуби у мраку
док нису стигли до сеоске капеле, изграђене током лета
чији кров мајстори обложише бакарним лимом
те се купола капеле пред вече кад залази сунце
од руменила постепено претварала у фес на турској глави.

У сиромаштву, такорећи натерани бедом, до сванућа,
брачни пар је драо бакарну покривку
те кров капеле остаде без капе.
У страшној и леденој децембарској ноћи,
до високе куполе божијег здања
муж се пењао уз мердевине, чврсто стежући
у руци маказе за лим.

За њима је остала кровна конструкција,
сабласни потиљак опсерваторије за осматрање
звезда. Коњске лобање са сточног гробља коју су
извадили дивљи пси и одвукли по ливади –
могле су бити  на час налик сеоској капели.

Али већина крађа буде кад – тад откривена
тако да тајна, преко ноћи постане малограђанска
посластица.

Брачни пар је одао власник отпада.
Газда вечито умашћених панталона
машинским уљем. Масни задригли сакупљач старудија
отпадака од метала, које продаје моћним топионицама.

Потом се десила трагедија.

На позив полиције брачном пару да изађу из куће
и предају се властима, муж је изашао са секиром
у рукама. Три полицајца су се радовала да се појавио,
но крадљивац бакра се трком упути ка њима
и док они потегнуше пендреке једном од њих,
би одсечена у замаху глава, а трупло несрећног
човека котрљало се и поскакивало међу њима.

Полицајци испразнише шаржере
у крадљивца. Меци расцветаше и дршку на
секири. Полицајци потом брисаше рукавима
од униформе ознојена чела.

Кроз решетке прозора, жена је осматрала
гризући усне како јој неславно погину муж.

У оној истој хладној соби, као кад је са мужем
полазила да краде бакарни лим са куполе капеле,
она пође ка ормару у углу собе, отвори га и узе
ловачку пушку у руке, леже на брачни кревет
рашири ноге и испали патрон сачме себи у вагину.



ЗАДУЖБИНА АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА

Градњу месног храма посвећеног Архангелу Гаврилу
финансирао је црноберзијанац звани Цане Фитиљ.
За време рата шверцовао је бензин и нафту у лименим бурићима
купујући је од Румуна, а потом чамцима превозио преко
матица Дунава на обалу међу своје, да би обрнуо силан иметак.
Посао је раширио и са цигаретама, јер и ту беше оскудна понуда,
а пушачи би се радије одрекли ручка зарад дувана.
Свака нова тура трпела је поскупљење, о ценама је лично
водио рачун сам Фитиљ.

Стари месни храм платио је да поруше до темеља,
уз благослов свештеника, та окорела хуља.
За недељу дана Фитиљеви плаћеници порушише
три стотина година стару опеку из зидова цркве,
заједно са свецима и мученицима осликаним по њој,
ону дивну живописану историју хришћанства такорећи од А до Ш.

Олтар са иконама и вратима као да су у питању анђеоска крила
истргнута са тела, или пак са шанка из неке од америчких крчми,
продао је неком аустријском сакупљачу старина.
И месни парох је трљао руке од среће зарад добро
обављеног посла.  Олтар су радници  утоварили у лес
путујуће друмске лађе - хладњаче, јер на боковима
камиона беху осликане свињске и говеђе бутке,
као да утоварују  леш мртваца,
што је опет говорило о будућем газди православног
олтара, о његовој религији, понајпре.
Точкови камиона, кад машина забректа и крену, групу радника
засу облаком прашине. На час они постаху бели као да су
пресипали пшенично брашно из џака у млину, или пак
на анђеле осуте ињем усред зиме.

На брежуљак одмах након продаје олтара дођоше архитекте
булумента мајстора, булдожери, би дотеран песак, влаке железних
шипки, опека, цемент, скеле и чамове даске. Табла на којој би исписано
ко подиже храм за православни народ: Цане Фитиљ – Трговац овдашњи.
Пароху та реклама није сметала. Он је опет трљао руке као да је на
сточној пијаци за добру цену продао угојеног вепра.

Тако је саграђен храм, пред којим стојиш, незнанче.


БАДЊЕ ВЕЧЕ


Древни моји преци, где сте сад?

Чекајући бадњу вечеру, џарајући ватру –
размишљам о вама славећи.
Време је као обећано за устајање из гробова.

Ствари у соби изгледају накострешене
приправне за борбу бикова.

Тесто обредног колача што нараста
помогнуто силом квасца у тепсији,
улива мени наду већу од покојника
што се слутим осипају по снегу,
у мом несталном сећању вечери ове
намењене по среди жалости и слављу.

Тесто ће ускоро скончати у пећници.
Док се колач пече и порумени
мали симболи, представе Бога, животиња,
умешених врх колача искезиће се
као лобање древних бића.

Наливена чаша црног вина ми се нуди,
попићу је наискап. Наздравити немам коме.

Самоћи се не наздравља.

Онда ће се пред поноћ огласити звона
а пре зоре поновиће песму.
Празне улице улиће се у моју собу кроз прозор.

Исус нас је обмануо.
Богочовек касни на рођендан.

Уместо њега појешћу црну чоколаду,
и печени батак ћурке за ручак.

(Ове песме објављене су у збирци: КУКАВИЧЛУК, УКС Београд и Библиотека “Србољуб Митић” Мало Црбиће. 2012. године)



ПУБЛИКА

Блажена мадоно куд нестадоше надахнућа?
Куд погодбе? Стварност – демонстрира рецепт
прост. Спрдњу, звекет ситниша за плаћеном
услугом у кур салону. Пун талон питања, опет

и опет тиранија магле – позориште на сваком кораку.
Декор завеса ишчезава: бундеве на јутарњој молитви,
клечећи муслимани. Гола тела иконописана у мраку:
клепетало. Очеве штаке - неподношљива самоћа.

Сестринство манастира пешачи путем дирљиво
у име свете вере рецитујући: Алилуја, светом оцу.
Са киоска нуде пљескавицу из тепсије, плус пиво,
рекламна цена – два еура. Испоснице на поводцу
вуку бело јагње. Добро штиво: здраво – живо.

Небо – огањ, разигран морски коњић, момак наг,
рогуља пободена у пласт сена. Блажена мадона
зелени скакавац ненадани што избија одостраг
пред светину жељну чудеса. Где се крије враг? 

Публику мори мисао да ће на крају земног пута
кад мину молитве, допасти какве животињске ступе:
страшне одаје са кавезом настањеним мајмуном
дресираним да показује без стида голо дупе.


БЛАГОСИЉАЈ

Мој немир Господе од Тебе долази,
у летњој ноћи након престанка кише.
Кад се небо разведри и плава светлост
месечине падне блага на трем куће
ја седим сетан на дрвеној клупи
чекајући глас да ми дође  из нутрине:
Ту сам Господе. Ту у близини.

Ослушкујем девојке гиздаве
на обали језера док певају у болу
химне, певају молитве,
певају уместо мене.

Мој немир од Тебе Господе долази,
та и сам знаш стихови су ми једино благо.

Мени није дато да чиним што нам је срцу драго
колико да лепоту потиснем још бољом лепотом.

Благосиљај немир мој Господе.

Искварени свет се поправити неда.



(Песме из необјављеног рукописа.)

      = извор: добијено од аутора А. Лукића,  почетком пролећа 2015 (избор је  после дужег чекања, ево, дошао на ред крајем лета )

уторак, 09. јун 2015.

Риба која „хода' копном и гуши предаторе!


 Фото принтскрин Јутјуб
Фото принтскрин Јутјуб
ПЕРЦА пењалица, слатководна риба у сродству с гргечом која потиче из југоисточне Азије, али и која се у задњих пар деценија успела раширити све до Папуа Нове Гвинеје, изазвала је ових дана свеопшту панику у Аустралији јер се по први пута појавила недалеко од тамошње обале. 
Перца је у стању да шета копном и до шест дана јер уз шкрге поседује плућа, а једном када је нека од животиња прогута, перца је убије тако што јој натекне у грлу и угуши је.
Речи је о риби која у новим стаништима представља велику опасност по друге рибе, птице и корњаче, па је истраживач Нејтан Валтам са универзитета Џејмс Кук упозорио да ће најверојатније изазвати катастрофу уколико почне да шири популацију и у Аустралији - пише порталДневник.хр.
Иако је перца пењалица донекле отпорна и на слану воду стручњаци не верују да је тако далеко успела самостално да доплива, па прихваћена теорија у овом тренутку каже да су за њену миграцију криви рибарски бродови.
- Перца је у стању да поремети равнотежу станишта у које се насели. Зато сарађујемо с властима како не би ишла даље према југу - казао је Валтам, који је замолио људе да одмах пријаве уколико је угледају.


Појавила се риба која „хода' копном и гуши предаторе! (ВИДЕО) | Репортаже | Novosti.rs