УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Докле да се лажемо милозвучним језиком дипломатије?

„Европски политичари данас се више баве дизањем царинских и административних баријера, њиховим последицама или разноразним бирократским прописима, губећи из вида европски пројекат да се истакне и ојача њен културни идентитет, пошто је култура, уз економију и правно-политичке институције, постала трећи стуб европске грађевине. Проучавали смо феномен границе у друштвима која су погођена страхом, као и оним друштвима која су прожета озлојеђеношћу. Границе затварају друштва, граде однос супарништва и конфронтације, потхрањују бивша и садашња понижења, наводе их још на насилније и очајничкије потезе. Балкан није могуће као ни Европу чврсто омеђити, ниједна другост није сувишна страна већ део културног идентитета и плурализма”, каже Мустафић.

Укупно приказа странице

четвртак, 22. август 2013.

За Друго издање, дорађено длетом и чекићем / Зорица Јанакова

О т в а р а њ е

Поетски приручник

за ход ка Себи на путу ка Другоме

Зар не мислиш да ти се поново може учинити привлачним… Ко мање од ње, Друге твоје (авај Драге, авај Рода, и Порода)... Омамни шапат изанђалог ћебета…
  


Зар не мислиш да ти се поново може учинити
привлачним
провести ноћ
са неким са ким живео си годинама,
а онда ко зна како
заборавио како дише.
Са ким и постељу делио си
а не знаш како размишља,
јер у тај свет
ушао ниси.

Проспавати без речи, као са добрим старим ћебетом,
које мирисе твоје упило је,
колико пута и муку и бол,
и своје облине налазиш му у прегибима,
док ништа не пита, и ништа не питаш,
јер ту се за реч не зна.

Поново потражити блискост која блискошћу не прети,
која би се у томе и огледала:
да од тебе не тражи оно најтеже,
најболније,
што од малена никако не можеш и нећеш:
напустити љуштуре, оклоп - опне, те забране од пене,
и све своје кошуље од свиле,
и голуждраво однекуд помолити се,
из себе изаћи.


Па ко би од тебе мање тражио,
да душу разоткриваш и Другоме показујеш,
ко мање од ње, Друге твоје?!
(авај Драге, aвај Рода, и Порода?!),

Откада се тако и сретосте, и одабрасте,
да живите заједно без дираја,
једно са Другим
а без подубоких оних
дотицаја.
Те и данас,
колико деценија од тог избора без збора,
проводиш дане, и ноћи,
са њом, незахтевном,
без-речом и каквом све не,
само да вам опасност Отварања не запрети.

Али зар је ишта захтевније било
но ти, покушаји,
узајамног не-Отварања!,
насртаја
а да реч не прозбори се,
насртаја да реч не прозбори се, у ствари!

Ето над чим замислих се,
и је ли заиста то било могуће, без муке у којој грцали су
моји покушаји
осамљивања у нечијој близини, и близости
у осами самој.
Покушавам створити слику живљења
мужа и жене
који то и нису у ствари:
за истим столом јести, у скучености кухиње
једно с Другим мимоилазити,
на лежају за дневни одмор
на исти јастук
на смену спустати главу.
И у сумрачју ноћи голишаво сударати...

Као добре комшије,
кажеш,
само да нас деца рођенима сматрају!

Живети заједно на начин
да се оно нешто свеједно чијих, са тела
збачених,
крпица и крпа,
увек може, у прегршт невине Воде,
свеједно чијом руком...

Да је ту барем наговештаја
тескобе
у којој се ја давих!
Па јесу ли то равнине неких виших људских истина,
или хридине лажи,
које на своме путу љубави
не досегнух?

То ћутање док за даном отходи дан,
и мртав, узмиче, сан...,
познати су ми.
Али никако на начин да се притом може шалити,
смејати,
превиђајући отров - стрелу у погледу,
мртву птицу иза осмеха.
У јединој жељи да и то неважним прогласи се,
од себе одгурне
а само дубље затрпа.

Је ли то омамни шапат изанђалог ћебета,
око колена омотаног
болећиво
да одатле не можемо,
одавно до краја дошли,
помирени да трајемо у сенци онога чега се из часа у час
драговољно одричемо?


У муку кроз који ја прођох било је леда
ако не ватре,
а лед додиром жеже горе но ватра пламеном.


Можда ме зато сада овако занима
то ваше ћутање док све време говорите,
немајући разлога да се
неговорењем
једно од Другог браните.
Да једно Друго браните, уствари.
Док живите, како кажеш, у браку
а као добри суседи,
и једно Другом толико тога нисте,
у плитком одношењу
које измицаше зупцу са точка искушења.

Супрузи који никада и не беху блиски,
који и не гајише то, велико, очекивање,
шта они имају једно Другом замерити!
Животни сапутници који се узајамно штитише
одбијајући да се дубље упознају,
који се тако и привукоше и одабраше,
све у нади
да ће заједно моћи
свако на свој начин
из себе не исходећи.
Те тако и одиграти улогу мужа и жене,
остајући изван тог, претешког, искушења
које се Отварањем, које се Предавањем, и Припадањем, назива.

Та, ваша, затвореност
после успелог, или неуспелог, покушаја
велике подвале!

Рђаво је то, суседство.

Свет удвојен,
глуво-нем
мада све време и чује и говори.

У коме ти,
жену одавно из постеље ти изашлу,
настојиш и надаље имати,
као неког ко са тобом је а и није ту,
чувати је, понајвише од ње саме бранити,
као изношену крпицу од премилог јој...
распадања.

То не смета њој, жени твојој, ко зна куда
одлуталој.
Ни теби не смета откад научи се
да у трену и сам одеш.
за послом или за чим било
само одвезеш се,
и низ празан друм.
А нема ли се куда свеједно ту останеш.
Напунив стомак чим било,
бекствима извештен само пропаднеш у сан,
усред куће као посред пустог поља.

Када сви у своје собе разиђу се,
ту у углу,
на клупи за ни дошле ни отишле,
на поширокој, меко постављеној клупи као у најудобнијој постељи,
ти и ноћ проведеш.

- ...Пребићу и руке да те не би додирнуле,
мој сакати крвниче,
прекратити прсте ако би ме миловањем некуд хтели...
твоји прсти ћутњом пребијени.
Док не знам којим грехом сјаловише ми сан...
- бунцаш да не чује се, маломало па заиста у бунилу,
да ни не види се.

У ноћном бунцању па у ћутању сведневном
у коме уста не склапају се:
кроз твоја шаљења и све насилу смејања,
и безвезе говорења у невештој одбрани,
и зврјања ти и бежања и избегавања,
и детињаста она
изврдавања...,
све у будаластом омаловажавању
пре свега
себе самог.


Мислио си не смета то Марији, која твоја је,
крхка слика,
сламка да не преломи се
медвеђи, следећи ти, ход.
Друмовима које си, на површност на празност пристао, и за њу
плитке крчио,
наоружав је псовком, аутом и џепним телефоном.
Ни млађем детету не смета тај ваш
немушти говор.
Док већ и оно за све само свој има рачун.

Наизглед заштићенима
у заветрини од затворености, глуматања и лажи,
никоме од вас не треба
да из заклоња изађе се.


И сада, када се ми сретосмо,
мислио си да то ћутање
не смета ни мени,

Другачијој,

док ти се у постељу спремам.

У постељу,
као под кожу саму.


У постељу твоју у којој, видео си, и нема те.


____________

Писмо (у себи) Писцу 


Сањах, давила ме велика Вода,
помињане Твоје, омалене
реке Рек.

На речицу избих пред крај дана,
поткрај лета, окрај срца...,
ненамерном стазом.

Да расхладим бридећи табан
у провидеће, згазих, таласање,
док се облуцима само својим,
бистрином
умиљавало.

Камен се под ногом обруни и тело ми захвати
невиђен талас,
струк обујни ручердом руком...
И већ сва бех у неслућеној, прегустој,
до преко главе...
води.

Кобељах се лудо, кобељах се мудро,
силоватеља свог просто молих...,
и некако докопах
обале.

Бујавом, отех, току,
на суво искобељах.

На чврсто згазив
задуго само гледах, невидећи буљих,
у таласаво,
мрачно
из воде палацање.

А кад и та кап снаге низ поглед ми оде,
на прежедну земљу горуће кану,
само на земљу легох.
Преуморна
преуморном
полегох обалом.

Мрак ме у тој постељи једини покри.
Бескрајан,
врз мене леже.


Раздање ме затече као иза мртвог сна.
Први трак светла посред чела кану
и под недижући капак очињи
 суво разли:
дављенику ког на обалу избаци
игре жељна,
у обести игром брзо и задовољена,
Пре-Река
вода.

Тела уоколо разбацаног, и удова, лажах опружена
и без мрдаја
док утробјем роварило ми, премештало се
размештало,
чупаво животињче... звано
БОЛ.
Главе повелике и несташно,
као младунци све зверади што су,
њушкало је свеиграјући се,
за себе отуд излаз тражило.

Да сам могла од земље одлепити макар само шаку
макар једне руке,
и низ тело длан пустити,
осетила бих то уздизање и угибање себе.
Напипала живу грудву
што, грудима па трбухом провлачила се, посвуда
меко подвлачила...

Као свеприсутна, свудпродирућа, ама само мука
и само бол.

Није гребало, ни гризло ни уједало,
то канџасто и зубато створење.
Само је пренежно, и само блискошћу
претило.

А болело је одвојено од разума
и свакога смисла.
Као пред понором страсти, све у слутњи
предубоке неке... сласти,
али линију не прелазећи:
само је безнадежно, лебдеће
болело.
У телу не-мојем.

Не могах се покренути, ишта рећи, икога у помоћ звати.
Од жеље да ишчилим не желех
бранити се.
Јер, душа ми више не би у тачку сакупљена,
у центру снаге као у срцу срца
у моћ збана,
већ посвуда у не-моћ разливена.
И само је, као не-моја,
само и болела.


Јутро од дављеника већ и диже руке,
дланове ка подневу све врелије,
сада дан ми
брижно
на чело спуштао,

Ту на Рекиној на Обали, на корак од Рекине и Воде.

Но ни прочувах, ни прогледавах, још задуго.
Само утробјем харало је, ко зна ком тору отето,
одасвуд домилело посвуда размилело,
свакојаких зверчица и незверчица,
поплашено...
већ и читаво стадо.


И не знам колико требало је
да ми до ува допре протицање оне праве,
истинске, ту на корак, у реци воде.

Кад снаге смогох, и  мало окренух главу,
иза травиног сувог бусена
оком провирих:

Та била је то безазлена, свепитома Рек!

Оплићала да ногу једва сквасиш
а иста она
у коју по синоћном мраку упадох,
водама невиђеним
допадох...

Та зар се током ноћи, и предубоког сна,
у моје тело прели
неизмерна,
сва она
вода?!
И сва река у душу ми пређе!
У растуреност, у пометњу, у муку.
У безизлаз.
У бол.

А да све то одатле барем негде могло је,
или некуд даље барем хтело...

Још увек земљом опружена, обаљем
све у мени стале,
неотичуће воде,

полако ка небу окренух главу,
у тај, бескрај,
упрех око.

И, Пишче, о како знах:
да све ово не би,

никако не би,

Твоја
само
 ЛИТЕРАТУРА.


Писмо (у себи) Писцу 


Сањах, давила ме велика Вода, помињане Твоје, омалене реке Рек.

На речицу избих пред крај дана, поткрај лета, окрај срца..., ненамерном стазом.

Да расхладим бридећи табан у провидеће згазих таласање, док се облуцима само својим, бистрином умиљавало.

Камен се под ногом обруни и тело ми захвати невиђен талас, струк обујни ручердом руком... И већ сва бех у неслућеној, прегустој, до преко главе... води.

Кобељах се лудо, кобељах се мудро, силоватеља свог просто молих..., и некако докопах обале. Бујавом, отех, току, и на суво искобељах.
На чврсто згазив задуго само гледах, невидећи буљих, у таласаво, мрачно из воде палацање. А кад и та кап снаге низ поглед ми оде, на прежедну земљу горуће кану, само на земљу легох.
Преуморна преуморном полегох обалом.

Мрак ме у тој постељи једини покри.
Бескрајан, врз мене леже.


Раздање ме затече као иза мртвог сна. Први трак светла посред чела кану, и под  недижући капак очињи суво разли: дављенику ког на обалу избаци игре жељна, у обести игром брзо и задовољена, Пре-Река вода.
Тела уоколо разбацаног, и удова, лажах опружена и без мрдаја, док утробјем роварило је, премештало се размештало, чупаво животињче... звано БОЛ.
Главе повелике и несташно, као младунци све зверади што су, њушкало је свеиграјући се, за себе отуд излаз тражило.
Да сам могла од земље одлепити макар само шаку макар једне руке, и низ тело длан пустити, осетила бих то уздизање и угибање себе. Напипала живу грудву што, грудима па трбухом провлачила се, посвуда меко подвлачила...
Као свеприсутна, свудпродирућа, ама само мука и само бол.
Није гребало, ни гризло ни уједало, то канџасто и зубато створење. Само је пренежно, и само блискошћу претило.

А болело је одвојено од разума и свакога смисла. Као пред понором страсти, све у слутњи предубоке неке... сласти, али линију не прелазећи: само је безнадежно, лебдеће болело. У телу не-мојем.
Не могах покренути се, ишта рећи, икога у помоћ звати. Од жеље да ишчилим бранити се... Јер, душа ми више не би у тачку скупљена, у центру снаге као у срцу срца у моћ збана, већ телом посвуда у не-моћ разливена.
И само је, као не-моја, само и болела.


Јутро од дављенице већ и диже руке, дланове све врелије ка подневу дан ми брижно на чело спуштао.
Ту на Рекиној на Обали, на корак од Рекине и Воде.
Но ни прочувах, ни прогледавах, још задуго. Само утробјем харало је, ко зна ком тору отето, одасвуд домилело посвуда размилело, свакојаких зверчица и незверчица, поплашено... већ и читаво стадо.


И не знам колико требало је да ми до ува допре протицање оне праве, истинске, ту на корак, у реци воде.
Кад снаге смогох и мало окренух главу, иза травиног сувог бусена оком провирих: Та била је то безазлена, свепитома Рек!
Оплићала да ногу једва сквасиш а иста она у коју по синоћном мраку упадох, водама невиђеним допадох...

Та зар се током ноћи, и предубоког сна, у моје тело прели неизмерна, сва она вода?! Сва река у душу ми пређе! У растуреност, у пометњу, у муку. У безизлаз. У бол.

А да све то одатле барем негде могло је, или некуда даље барем хтело...

Још увек земљом опружена, обаљем све у мени стале, неотичуће воде, полако ка небу окренух главу.
У тај, бескрај, упрех око.

И, Пишче, о како знах: да све ово не би, никако не би, Твоја... само ЛИТЕРАТУРА.

____________________  Поштовани уредниче писане речи, из срца нам певања!

У “Заветинама” је угледао свет први одељак Отварања” припремљеног за друго издање. Волела бих да видите како је у тај текст лако и пожељно «забости» осу суметрије, као у стог сена на покошеној ливади, да се ваздуху, сунцу, киши... сено изложи и исовремено од њих заштити, све време нас дарујући мирисима...  
Отварање” је најпре као проза написано, па се показало да се само од себе даје пресложити у такав симетричан «стог». Ваљда је то тај помињани ритам на који сам поносна и ради кога требаше длето и чекић.
Ево где скромно мислим (као особа из друге професије, и упадица у литератури), да без ритма нема певања ни поезије. Без ритма као одраза уравнотежености, склада, без чега лепости не може бити (у песми, у скулптури...). Није довољно текст из-ентеровати у нове редове и прогласити поезијом...
Реч уравнотежи реч. Као што човек употпуни човека. Али симетрију или склад могуће је постићи и тако што речи уравнотежи не-реч, или тишина (отпадање речи као лишћа опадање...). Истинска тишина потпунија је и од самог говорења.
Но, не-лепост (ружно, празно...) не могу играти улогу у овом уравнотеживању.
То је оно за шта понајвише треба да има осећај и песник и критичар.
Моје питање и молба Вама: Можете ли публиковати “стиховану” верзију првог одељка “Отварања”, коју ево шаљем? Можда уз овај мали уводни текст...
(Стихована верзија заузимала би на папиру много скупог простора...)           
Још један је разлог молби: Публиковани прозни одељак сав је штампан косим словима и тиме су наглашене речи (у мом тексту косо штампане) изгубиле наглашеност. Већ сам писала, негде у Заветинама - мало обраћање Томашевићу, како сам, када је Отварање било готово, дакле накнадно, открила, да га је исплело неколико речи, међусобно супротстављених, понављајућих и преображавајућих: ћутање и реч, мисао и додир, игра и ред. Оне се вију и уплићу (као потка око основе при ткању) око појмова - стубова приче: Другост, Праг и Вода (Праг је брана продирању Воде Другости...), што се све такође накнадно показало, у готовом тексту открило.
Ту су и стубови - носачи или главни стубови те грађевине од речи и не-речи (или лепог нам ћутања): Отварање, Предавање и Припадање, ни њих нисам свесно желела ни унапред у причу ставила... 
(Из писма ауторке..... )

Нема коментара:

Постави коментар