УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Докле да се лажемо милозвучним језиком дипломатије?

„Европски политичари данас се више баве дизањем царинских и административних баријера, њиховим последицама или разноразним бирократским прописима, губећи из вида европски пројекат да се истакне и ојача њен културни идентитет, пошто је култура, уз економију и правно-политичке институције, постала трећи стуб европске грађевине. Проучавали смо феномен границе у друштвима која су погођена страхом, као и оним друштвима која су прожета озлојеђеношћу. Границе затварају друштва, граде однос супарништва и конфронтације, потхрањују бивша и садашња понижења, наводе их још на насилније и очајничкије потезе. Балкан није могуће као ни Европу чврсто омеђити, ниједна другост није сувишна страна већ део културног идентитета и плурализма”, каже Мустафић.

Укупно приказа странице

среда, 14. новембар 2012.

БЕЗ ПРАВА НА ОСРЕДЊОСТ / Ранко Павловић




(Милан Орлић: Град, пре него што усним, „Мали Немо“, Панчево, 2005)

            Двије су основне тематске цјелине, боље речено – сфере интересовања, у најновијој збирци пјесама Милана Орлића „Град, пре него што усним“: град као микрокосмос човјекове отуђености и Пјесникова (не)моћ да тај и такав град, настањен жељама и страховима, како каже у пјесми „Писмо Италу Калвину, оплемени свепрожимајућом пјесмом која, у судару с крхотинама свега што се (у том граду) могло догодити, узмиче пред виртуелним птицама које електронским небом шестаре. Ове теме се, међутим, међусобно прожимају, могло би се рећи готово онтолошки проистичу једна из друге и једна у другој налазе уточиште, па нити би се то могло, нити има потребе да се разграничава која пјесма се у којој, условно речено, тематској цјелини находи.
            Орлићев град је Атлантида у чијем се врту (и у дјечјим сновима) још увек, одувек / боре Славуј и Кнез Таме, он је и паланка неопевана, вечна слика људске душе, понекад то је врт спокојне и питоме лепоте. Па ипак, пјесник се пита:
                                               
... Не расте
            ле вајни град брже и више ли уме, него што
            било ко може
            да разуме? Отуда се моје сећање на ову
поларну некрополу:
живи град мртвих:сузило као Коринтски
мореуз. Отуда моја
обузетост, питијски подсмешљива: градом
над градовима.
           
У пјесми „Уз уво прислоњена шкољка“ пјесник истиче да је ... од Квит Хорација / Флака, једном / за свагда ваљда научио: да песницима није / допуштена осредњост и, држећи се тога, стаменим стиховима, одмјереним емотивним набојем и прецизно усмјереном мишљу, ослањајући се на мит онолико колико то не може засметати самосвојности, исказује свој однос према поезији која би морала бити и која јесте, понекад додуше пригушена, у крвотоку живота/града. При томе, на оригиналан начин комуницира с пјесницима (Борхес, Галентијан, Црњански, Овидије, Јејтс, Бекон, Пекић, Цвајг, Павезе, Милош, Калвино, Кундера, Попа...), филозофима (Ниче, Спиноза, Сократ, Платон...) и добро знаним литерарним јунацима, дајући тако својим промишљањима димензију универзалности.
            ... Песник сам / - тја, ништа нарочито – каже Орлић у пјесми „О, Хараре! О, Хараре!“ да би мало затим, у пјесми „Анахроника града“, понесен лирском шетњом пространствима Велике Скитије, „објаснио“ неминовност и суштину пјесниковог понирања у недостижно: ... Ноћивам, / у гнезду стиха, чежњив, сам и сажет до / несазнатљивости. У лирском обраћању Џеку Лондону, М. Орлић, аутопоетички,  „демистификује“ свој однос пема пјесничком чину стварања и „мијењања свијета“:
Да би се
руком досегло небо, ухватила птица, шчепао
дан најчвршће
што се може, не морају се, разумљиво, чинити
велика недела
нити још већа доброчинста...
           
Промишљајући не само суштаство живљења него и активан однос поезије према том суштаству, пјесник је замишљен над чињеницом да су пјесници, додајући све више воде мастилу, своја светилишта претворили у музеје досаде, да су створене водвиљске слике које (не) треба досољавати и да су око нас... Посвуда Сфинге / од бетона / и елоксираног алуминијума, са очима Молоха / као разбијеним / прозорима... И зато:

... Чему сви високотиражни суботњи
магазини, овде,
у овом врту вавиланском? Кад су језици већ
прадавном пометњом
неповратно посвађани. А ми, ми осуђени на
неподношљиву лакоћу
варварске самовоље, у том свенарастајућем
ружичњаку.
(„Писмо господину Когиту“)
           
Па ипак, ... писати поезију – отмено је („Писмо непознатој читатељки“). И добро је што је тако, јер смо у збирци „Град, пре него што усним“ Милана Орлића добили вриједну пјесничку књигу, добро компоновану и досљедно остварену, чији ће својеврсни двоструки „магистрале“ (пјесме истог наслова – „Песма у ноћи: као“ – на почетку и на крају збирке) представљати прави изазов, колико за страствене пјесмољупце, толико и за помније аналитичаре и теоретичаре књижевности. 

_________ Извор : Часопис УНУС МУНДУС, 2012, Ниш. - Ранко Павловић: Дочитвања

Нема коментара:

Постави коментар