Разговор са поводом

НОВА ОСЕЋАЈНОСТ

Већ дуже време не излазе књижевни часописи које сте основали и штампали о свом трошку: Трећа Србија, Идентитет, Посебна породична заветина, Оркестар СУЗ? Исплати ли се штампање књижевних часописа данас? Да ли је могуће штампање књижевних часописа без подршке друштва, државе, фондова или фондација, или без помоћи извесних добротвора или филантропа?

Овим питањима започињемо разговор са Господином Белатукадрузом (књижевни псеудоним Мирослава Лукића, 1950, - Србија -), уредником, песником, издавачем, оснивачем две угледне књижевне награде, координатором утицајног књижевног и културног електронског сазвежђа „Заветине“ на светској мрежи – Сазвежђа које је постало својеврсни знак препознавања, али и наде, за велики број уметника и писаца, не само из Србије, нити само за писце са простора бивше СФРЈ.

БЕЛАТУКАДРУЗ: Данас још увек штампају неке књижевне часописе у Србији, па и оне које је прегазило време. Финансира их локална самоуправа, или министарство културе, или они који имају пара. Такви часописи излазе нередовно, два или три двоброја годишње; немају своју редовну читалачку публику; добро су одштампани, шарени као папагаји. Да ми је знати ко то још чита осим одговорног уредника, коректора, и понеког младог сарадника? Већина савремених књижевних часописа, или зборника – тешких по неколико килограма, одбија ме. Па, и Летопис МЦ. Понекада се добра часописна традиција с временом извргне у нешто сасвим треће...Зато што сам био незадовољан већином књижевних часописа у Србији, још од 2000. године, ја сам покретао своје књижевне часописе, и током неколико година, то јест, током читаве прве деценије новог миленијума, успео сам да објавим, уз помоћ штапа и канапа, преко стотинак свесака, пружајући тако шансу многима...Отварајући многе прозоре на мрачној кућерини савремене српске књижевности, која је временом надувана, као какво Потемкиново књижевно село.

Последњи штампани број неког књижевног часописа Заветина, био је Оркестар СУЗ, крајем 2009 – као да је то било пре толико година! Нерастурени део овог тиража завршио је у једној београдској шупи, где се ноћу мачке паре! Признајем да нисам успео са издавањем штампаних часописа на папаиру, али верујем да моји силни напори нису били узалудни и да ће у генерацији која тек долази бити оних који ће ићи мојим траговима, волео бих да то буде без мојих симбола и сигнала.

Старећи, увидео сам да наши књижевни часописи губе битку и са временом и са друштвом и са техником; па сам одлучио, бавећи се веб издааваштвом, пре свега уз подршку Googla, да издајем, публикујем неколико дигиталних књижевних часописа Оркестар СУЗ и Посебну породичну  заветину , тј.  ЗАВЕТИНЕ (већ је у припреми!).

И. Шишман: Раније сте објављивали у разним нашим часописима, а у понекима из броја у број (Савременик); а последњих пар година не објављујете?Јесте ли се заморили? Или вам бацају текстове?

БЕЛАТУКАДРУЗ: Ја у ствари, ако баш хоћете да знате, нисам навалентан тип, не опседам уреднике, не нудим се...Али да не објављујем, како кажете у последње време, па то  је делимична истина. Објављујем, рецимо, у пожаревачком Браничеву, од момента када је часопис преузео мој млађи брат песник А. Лукић. Када ме позову из неке редакције, пошаљем понешто...  Што ме нема у тиражнијим дневним новинама, у тзв. Културним додацима, у емисијама из културе и књижевности на државној телевизији, или на неким другим телевизијама, то не зависи од мене. Приметио сам, зашто да не подсетим и на то, да у Политици не може да изађе ни мала вест о неком од издања или часописа Заветина, од како је тамо постављена извесна персона која са савременом литературом и културом има везе колико и ја са Суматром! Да ли по диктату и зашто у Политици бацају моје текстове (понуђене необјављене стихове), или текстове о мојим новим објављеним књигама? Па нека бацају! Данас није трагедија, ако вас као писца игноришу, два бивша титоистичка диносауруса (Политика, Вечерње новости)! Погледајте ко су тамо уредници. Погледајте шта трукају из дана у дан...Нисам се заморио, уложио сам огромну животну и стваралачку енергију у стварање све утицајнијег електронског медија, како бих омогућио и нове књижевне гласове и најнеопходнију комуникацију... Јер штампани медији морају имати противтежу да би у једном друштву и свету било какве такве равнотеже! Googl је учинио много више за истраживачко новинарство, независне књижевнике, па и продор савремене књижевности, од надлежних министарстава. Јер у министарствима се кеса дреши, поготову када је реч о превођењу дела српских писаца на светске језике, пре свега, према томе да ли сте у њиховом политичком табору или не....

И. Шишман: Ви спадате, колико знам, у најнезависнијег издавача на Балкану. Колико је то разлог за понос, а колико за горчину, која се ипак осећа између ваших речи?

БЕЛАТУКАДРУЗ: Не прецењујте ме и не хвалите ме. Истине ради треба рећи следеће – као издавач штампаних на папиру књига и часописа ја нисам успео јер нисам могао успети, пошто сам кренуо са тзв. Пишчевим издањима, и стално се вртео у симболичним тиражима. Без извесног солидног капитала у издаваштву се не може учинити нешто важно. Пошто ми отац није био Титов генерал, контраш, амабасадор, а пошто и сам нисам у дослуху са неком од мафија, или добро плаћени чиновник иностраних наредбодаваца, нити пришипетља новопечених господара, ја нисам могао да успем. Заветине основах 1983. године, али изгледа да нисам умео,  кроз време, да ловим у мутном, да се представљам другачије и да мутим. Да створим неки солиднији новчани фонд за издавање и штампање књига. Горчина долази од неуспеха. Нисам успео да убедим ни поједине писце који су читавог живота имали проблема са објављивањем и штампањем, да је најбоље удружити се – удружити дар и мар, и тако објављивати. Ја сам почео да стичем успех, као веб киздавач, старећи, организујући међународне књижевне конкурсе, пружајући извесну шансу мени сасвим , или скоро непознатим ауторима. Организовасње тако вликих књижевних конкурса без материјалне подршке добротвора и филантропа је је авантура коју више никоме не бих препоручио: то је посао који сатире. И не доноси никакву корист, осим радости откривања и увођења у свет   књжевевности људи који ту нису залутали... Да, то би могао бити разлог за понос...

И. Шишман: Однедавно сте покренули дигитални књижевни часопис „У смеру вртлога“; уз  „Оркестар СУЗ“, то су два врло профилисана часописа, којима је заједничко, поред подршке процесу превредновања, и друкчији поглед на свет, Србију, литературу и уметност, вредности, успех и неуспех уопште. О каквим је вртлозима реч, о каквом оркестру?О каквим дилемама и бујицама? Да ли је опет посреди моћ илузија једне песничке секте, или клана да се наметне на свој начин?...

БЕЛАТУКАДРУЗ: Добри књижевни часописи, занимљиви, живи, читани, коментарисани, одувек су били – дословно – живи орган компактне или раштимоване редакције. Да почнем одговор на ваше атипично питање с краја. Оба дигитална часописа Заветина иду у сусрет оним вртлозима, који ће у оваквој каква је српска литература, изазвати неизбежне промене, какве се могу видети у природи после поплава. При том, један часопис, ако није део оркестра једне културе и књижевности, ако није средство које омогућава новину, прелазак, преображај, ако не иде у сусрет или упоредо са новом енергијом, мртво је слово на папиру, које нечему другом служи – као добар део књижевних часописа данас, штампаних на папиру, који таворе и чекају неко повољно време, које никада неће доћи (ако га не призовемо!) Преживели смо свашта и још увек живимо у времену када много више дилема има него сасвим потребне синтезе песника, уметника, политичара, визионара. Од српске литературе и поезије једва да је остало слово „Џ“! Нису српску литературу и поезију подлокале  смрти истакнутијих песника и писаца, колико наметање државне вере (титоизма,атеизма), бескрајне себичности и игноранције; олако прелажење преко непочинстава и наметачког канона, и помирење са мраком вилајета у коме је један коминтерновски експонент и жрец обожаван као краљ; владајући предуго успео да постане и писац сабраних дела, најутицајнији књижевни критичар, најмоћнији. Погледајте читанке и букваре из који су југослављани учили да читају. Да, земља је имала вољеног сина народа, доживотног председника и јединог нобеловца, који је био ревносни члан једине партије! На другој страни, у исто време, један изворни и врсни песник, какав је М. Станисављевић, штампа своје књиге код тзв. Независних издавача, и на крају, умире као просјак...Покојни песник Станисављевић није једини, покојни Илија Мољковић није једини; све што је у овом вилајету покушавало да се одупре, да пружи неку врсту отпора и путем писане речи, па понекад и говором јуродивог, где је завршило?Ја немам илузија, али многи их у овој земљи имају; а ако се мја варам, ако грешим, ако су се многи ослободили илузија и прогледали, зашто ћуте? Поготову зашто ћуте писци и песници које етикетирају као значајне? Јер ако они ћуте, који су се спремали да у животу говоре о стварима о којима већина ћути, шта очекујете од најобичнијега пука, којега је при том заобишло и најелемнтарније образовање? Моји часописи нису основани да би били бусија једне или више песничких секти, не...

И. Шишман: И за сам крај овог разговора: ако је предмет једног часописа, да омогући разговор са другим, суочење прошлости са будућношћу, да ли можете бити задовољни дејством које ваши и други књижевни часописи чине на дужи рок?

БЕЛАТУКАДРУЗ: Па, ако сам разумео на прави начин питање, ко је овде задовољан утицајем књижевних часописа? Много веће дејство на кратки рок изазове неки жути лист, жута штампа уопште, са својим крупним бомбастичним насловима на насловним страницама. Или, рецимо, нека тв емисија, риалити шоу, где неке индивидуе наједанпут постану јунаци дана и ноћи. Па ипак, камера има моћ да у неочекиваном тренутку ухвати неки од тих ликова, који би били природни у хорор филмовима. У том агресивном свету шоубизниса, данас, овде и другде, а посебно у земљама које су се заглибиле у неправедним транзицијама,  том зверињаку, књижевни часописи су последњи мохиканци. Моју етику као уредника, оснивача и покретача књижевних часописа, једноставно је изразити: не увећавати никад намерно патњу, опсег патње; покушај да учиниш нешто од свог талента и енергије, а нарочито од талента оних који долазе. Ја видим да ће доћи једна друкчија књижевна генерација. У мојим часописима речи душа, бог, религија поезије – нису забрањене речи. Надам се да моји часописи могу омогућити нову осећајност, живот без заблуда о прошлости ибудућности. Валери је говорио:“Погледај то што те окружује, оно садржи све облике онога што ће бити, тако да те оно што ће бити заиста дирне“. И кад смо већ код Валерија, ја не очекујем ни превише ни премало од новопокренутих часописа.Најбитније је, валеријевски речено, „досегнути извесне унутарње тачке, исцрпсти оно што је било посебно универзално у том човеку; - и штавише, навести на размишљање неке; и у повољној прилици, утиснути ту и тамо свој траг у песку пустиње помало по страни од стазе измешаних корака“....

„Оно што волим највише да читам, што ме обавезује да га читам – и поново читам – јесте  оно за шта осећам да ме највише унапређује, што није околна ствар, него једно увећање, једно ширење – један спољни заокрет који ме приближује мени још јаснијем и наоружанијем.“

Пол Валери