УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Докле да се лажемо милозвучним језиком дипломатије?

„Европски политичари данас се више баве дизањем царинских и административних баријера, њиховим последицама или разноразним бирократским прописима, губећи из вида европски пројекат да се истакне и ојача њен културни идентитет, пошто је култура, уз економију и правно-политичке институције, постала трећи стуб европске грађевине. Проучавали смо феномен границе у друштвима која су погођена страхом, као и оним друштвима која су прожета озлојеђеношћу. Границе затварају друштва, граде однос супарништва и конфронтације, потхрањују бивша и садашња понижења, наводе их још на насилније и очајничкије потезе. Балкан није могуће као ни Европу чврсто омеђити, ниједна другост није сувишна страна већ део културног идентитета и плурализма”, каже Мустафић.

Укупно приказа странице

четвртак, 04. октобар 2012.

ОПОРОСТ ЈАВЕ И АПОТЕЗА СНОВИЂЕЊА / Златија Радовановић



Милисав Миленковић, „Стршљенови на Велику Госпојину у Заови“, Београдска књига, 2004. (Петровац на Млави)
 _________________________________________________________

Два пута: Просјански, и Пут светлости  (снимак Иван Лукић, 2011)


Милисав Миленковић (родом из Малог Црнића) јесте признат и познат српски књижевник. По уметничкој вокацији је, пре свега, песник. Аутор је бројних песничких књига – Тамом речи заклет, Пакао, Ране, Родна кућа (сматра се основом његове поетике), 1994, Град на рамену виле, Небеско чедо, Ваздушна опасност, Пенелопин дар, Невесте на црвеном тргу, Провала облака или ујед зверињака (Верзалпрес, Београд, 2001.).
Милисав Миленковић је и врстан приређивач. Приредио је поезију Милене Павловић Барили, „Анђео с лампом“ и „Откровење“ Растка Петровића. Године 2001. објавио је књигу књижевних критика и есеја, „Истим рукописом“. Аутор је неколико оригиналних драма: „Анђели и на земљи умиру безболно“, „Узми па ће ти се дати“ (са Мирјаном Павловић). Драматизовао је роман Мирослава Крлеже, „На рубу памети“, роман Драгослава Михајловића, „Петријин венац“, новелу Франца Кафке „Преображај“. Године 2004. у едицији „Савремена српска драма“ штампана му је драма „Процес“, по истоименом роману Франца Кафке. Покренуо је и био први уредник часописа „Стиг“ у Малом Црнићу. Уређивао је и часопис „Браничево“ у Пожаревцу.
Књига „СТРШЉЕНОВИ НА ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ У ЗАОВИ“ саткана је (као у правој драми) од ПРОЛОГА, две ПОЕМЕ и ЕПИЛОГА. Драматичним ПРОЛОГОМ песник приказује суморну слику живота у Србији: „чељад на умору Србије скапава“. Затим нам аутор даје предложак (новинску вест о конкретном догађају у порти манастира Заова код Малог Црнића: СТРШЉЕНОВИ ИЗУЈЕДАЛИ И 10 ВЕРНИКА, што ће изазвати песниково надахнуће. Као бујица, у слаповима, интригантно и занимљиво, у следственом низу, потећи ће песма за песмом. Укупно 35 песама. Идући за асоцијативним сликама, као прави хроничар, једноставним а врцавим – колоквијанлним језиком, сваком разумљивим, ткаће песник своју лирску ниску: „И слеже се горки зуј крила стршљенова“ (1. песма)“ „И људе залива отровом / Њиховом изнуђеном кривицом“ (2. песма). Као код Иве Андрића у „Проклетој авлији“, тако у лирском проседеу Милисава Миленковића, ПОРТА МАНАСТИРА Заове и оближња церова шума, вододерина и урвина, стециште су људи свакојака соја (сељака и варошана, војника и дрвосеча, пекара и трговаца, девојака и удовица, врачара и политиканата, „Транге – франге играча“, хармоникаша и гајдаша, бостанџија и коњокрадица...). Из целог Стига сакупио се свет, јер вашар је, и благдан је – Велика Госпојина. Различити су поводи, да се толико људи стисло на једно место. Неки су ту због провода. Други ради трговине или неког посла. Трећи, траже лек за своје безазлене или опаке бољке.
Изненада, не зна се од куда, појави се претећи рој стршљенова. И наста паника, пометња и вриска. Стрка на све четири стране света. Стршљенови „У очи улећу / за врат..../ Запаљени свраб / Под кожом буја“ / Беже људи и животиње. Песник открива узрок овој најезди. Неки људи „Запис посекоше и стабло запалише“. Због тог чина немилосрдно „куне врачара Кадивка“. У 10. песми приказана је тамна страна српског бића: „Што отров нам у крв и лозу улисте / Да будемо зли.../ И да се мрзимо мрзимо мрзимо“/.
Затим шикнуше, обелодањени, мали и велики греси. Неки Бога зазивају, неки се басмама бране: „Помешане клетве и запевка“ (15. и 16. песма). „А народ и стршљенови / Сукобљени и подељени као бритвом / Од погибије се бране / Невидљивим штитом“ / (18. песма). Песник размишља о злу. Зна он, да је зло од вајкада. Баш као у Легенди о: часној Заови и опакој Снахи „кучки Павловици“. А народ преде причу / Како из крви јој лековите извиру воде / Из костију зидови светиња ничу“ / (19. песма). Следе затим искази о појединачној кривици: лажова, убица, кривоклетника, насилника...и њиховој Молитви у цркви, за опрост грехова. У грчу безнађа чућемо песников нихилистички крик: „Зло је време / А још гори људи“ / (24. песма).
Како је ова пошаст (напад роја стршљенова) изненада настала, исто тако је изненада и престала. Рој побеснелих стршљенова одлете из Заове, негде далеко (26. песма). Наталожено песниково искуство учиниће нажалост да ишчезну идеали, сновиђења и нада. Коначна резултанта (сума – сумарум) јесте тама невиделице и сонорни бруј: „Ко не зна / Знаће / Ко зна / Заплакаће“ / (33. и 34. песма).

ПОСЛЕДЊЕ ПУТОВАЊЕ ВОЗОМ ПОЖАРЕВАЦ-ПЕТРОВАЦ-ЛАДНЕ ВОДЕ

И овој (другој) поеми претходе два новинска чланка. Први чланак говори о: отварању пруге и доласку воза из Пожаревца и Мало Црниће („Грађанин“, Пожаревац 15.09.1911). А у другој вести се каже: „У 1968. години престао је у потпуности путнички саобраћај на прузи Пожаревац – Петровац – Ладне Воде“ (Милан Димитријевић, Историја изградње пруге ширине 0,76 м, Пожаревац, 1998).
Служећи се говорним обликом – ретроспекцијом, песник Милисав Миленковић оживљава битне (и аутобиографске) успомене на догађаје, доживљаје и људе, без хронолошког редоследа. У тој „временској“ мешавини упознаћемо дечака и заљубљеног младића, Милисава: „На перону.../ Плавокоси пегави дечак са два динара скрита  / Купује и чита / Црним словима пише ПОЛИТИКА“ / (5. песма). Зеленооки звиждуци Ромеа / Бљеском се огласе и одлутају / Подаље иза гимназије под брдом / ...Залазе у топлу мисао у одори мајској / Над младом шумом као међу звезде над градом“ / (1. песма). А искуствени Милисав закључиће у времену садашњем: „У грудима ће му севнути гром пре или касније / а расутим прахом лебдеће „НИКАД ВИШЕ“, како каже у „Гаврану“ Едгар Алан По. (24. м. м).
Пратећи кретање воза „Са бројем 83 – 029 на локомотиви (направљеној у Лондону), песник ће испреплитати виђења и догађаје свакодневнице са историјским или митским фактима: Пожар у Великом и Малом Црнићу; или о мајчинској љубави у Стигу: „Љуља га мајка погледом / И покрива небом“ / (9. песма).
Опеваће песник: винограде и вино, Заовачки манастир и Св. Ђорђа – што аждају убија, манастир Горњак...Насликаће сва места кроз која пролази воз на релацији Пожаревац – Петровац – Ладне Воде. Оваплодиће Милисав Миленковић значајне људе: чувеног сликара и поету – Ђуру Јакшића (који је боравећи извесно време у манастиру Горњак, написао једну од својих најбољих песама, („Ноћ у Горњаку“) ; Карађорђа, кнеза Милоша Обреновића (Милошев парк у Пожаревцу и ергелу у Љубичеву) ; богату чешку породицу Бајлони ; велику пожаревачку сликарку и песникињу – Милену Павловић Барили ; краљицу Драгу Машин, и аутора романа о њеној љубави и удесу – професора Бранка Манаса (сјајног књижевника, естету и полиглоту); маестралног барда глумишта – Пожаревљанина Миливоја Живановића, као и глумца Гулу из Петровца.
Наћи ће се у овој поеми још и кнез Лазар, браћа Павле и Радуле и њихова сестра Јелица (већ помињана Заова, у легенди „Бог ником дужан не остаје“). Наћи ће се ту и: Сељаци, ученици, студенти, војници, занатлије, знани и незнани – мноштво људи, чак и бескућника, пробисвета.
У завршној, 25. песми, песник Милисав Миленковић опрашта се од бујне младости, жара љубави и лепота: „Последњи поглед у живот клонуо још јуче / Слатка омама лажи да у души да замирише / А онда жара ни младости никад више“ /. Своју књигу аутор завршава ЕПИЛОГОМ, готово пророчким стиховима: „Наслуте ли у души какав тамни понор / Међу њима завладаће тајни помор“ / и датумом: Август 2002 – јуни 2004. као местом писања: Мало Црниће – Пожаревац.
Квалитет Миленковићевог певања у његовој најновијој књизи песама (као и претходним песничким књигама, а нарочито у „Родној кући“) јесте: згуснута – мудра мисао, палета високе осећајности, изузетна вештина (моћ језика) у градњи оквира – атмосфере лирских догађања. Колико је песник у поеми „СТРШЉЕНОВИ НА ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ У ЗАОВИ“ горак и једак, хумористички и параболичан, ироничан и алегоричан; толико је у другој поеми „ПОСЛЕДЊЕ ПУТОВАЊЕ ВОЗОМ ПОЖАРЕВАЦ – ПЕТРОВАЦ – ЛАДНЕ ВОДЕ“ радостан, бујан сетан и бескрајно нежан, у светлу прозрачне лепоте.
Тако ће певање Милисава Миленковића, полазећи од уског – ЛОКАЛНОГ, прерасти у општељудско – УНИВЕРЗАЛНО значење.
 _______________________    (Извор:  „СТИГ“ бр. 93. – април 2005 )